Stjepko Gut je apsolutni optimista da džez u Srbiji ima svetlu budućnost.
Za „Blic“ priča o pozitivnoj mentalnoj promeni da stari džezeri svoje znanje nesebično prenose mlađima i kako je i sam to znanje dobijao od velikana svetske džez scene, uz jasnu poruku – „muzika opstaje kao jezik i umetnost samo prenošenjem“.
Stjepka Guta ne treba posebno predstavljati. Svetski poznati i ugledni džez muzičar pogotovo je poznat Valjevcima jer je i pre 38 godina svirao na premijernom, tada YU džez festu, potom još najmanje deset puta na ovoj dugovečnijoj manifestaciji, i opet, sa istom energijom i posvećenošću, na ovogodišnjem Džez festu u Valjevu gde je nastupio sa Big Bendom RTS, posle čega smo razgovarali.
Upravo to kako džez opstaje kroz tri veka i uspešno odoleva svim izazovima „digitalnog“ društva i muzike, prvo je pitanje za čoveka koji je u svojoj karijeri sarađivao sa imenima kao što su Klark Teri, Vins Benedeti, Alvin Kvin, Mel Luis, Džo Njumen, Keni Vašington…
– Čorbast pasulj sa kobasicom će uvek ostati čorbast pasulj sa kobasicom! Možeš da ga modernizuješ koliko hoćeš i oko njega stavljaš svašta, ali ako niste naučili od prababe ili babe kako se pravi, džaba ti posao. Pasulj kod nas nije propao, zar ne? Tako će i džez uvek imati svoje mesto. Džez, naravno, nikada nije bio za široke narodne mase. To je umetnička muzika koja ima svoj svet. A taj svet je postojan i sada je još veći. Verujte, danas u Srbiji ima mnogo više publike i muzičara i svih ljudi vezanih džez, nego kada smo krenuli sa festivalom pre 38 godina u Valjevu ili par godina ranije u Beogradu. Što je još važnije, kvalitet muzičara je bolji nego pre četiri decenije, jer su se u međuvremenu obrazovali, išli na akademije. U Gracu (na Akademiji za džez, prim.aut) sam radio od 1985. do 2015-te, na početku vukao te klince da dođu, kasnije su oni vukli jedni druge i jako mnogo njih se obrazovalo i usavršavalo, potom neki i u Holandiji i SAD.
U prilog jačanju domaće džez scene svakako i Odsek za džez na FMU u Beogradu, koji funkcioniše duže od decenije?
Naravno. Sećam se posle prvog izvođenja „Ssrpske džez svite“ prišla mi je gospođa Dubravka Jovičić, koja je bila dekanka, zagrlila me i rekla „ja sad znam“. Objasnila je da može da krene sa Odsekom za džez na FMU. Ja sam joj odgovorio da će to meni biti četvrti put, jer su prethodna tri dekana takođe pokušavali da ga pokrenu, imali dobru volju ali nije bilo drugih mogućnosti. I onda smo krenuli u taj proces. Počela su da dolaze deca sa svih strana Srbije. Pa su onda momci koji su se zaposlili prvo kao asistenti pa posle kao profesori, koji su svi bili školovani i već odlični muzičari, imali ogromnu želju da rade i na svojoj kareijeri i na edukaciji mladih studenata. E onda ta deca, kada završe studije, mnogi se vrate u svoja mesta, pa se zaposle u svojim muzičkim školama, prezentuju deci koja ne bi možda imala priliku da saznaju nešto više o džezu, pa se uvede u nastavu jedan džez predmet, pa se tako praktično cela ta mreža raširila po Srbiji, a ne samo da bude u Beogradu. Želja mi je bila da imamo sistem obrazovanja koji će mnogima dati šansu. I uspeli smo tako da imamo zatvoreni krug koji se ciklično ponavlja.
Znači, ne treba da brinemo za bazu i budućnost džeza u Srbiji?
Nikako. Ja sam čekao ove generacije, znao sam pre dosta godina, osećao da treba da prođe nekoliko generacija, da sve da svoje plodove. Pre, na primer 20 godina, kad hoćemo da održimo džem-sešn u Beogradu okupi se nas 15 ili 17 i sviramo, a sada bi džem-sešn trajao 48 sati da svi koliko ih ima odsviraju samo po jednu pesmu! Srećom, dogodila nam se ta pozitivna mentalna promena da se znanje o džezu prenosi sa starijih na mlađe naraštaje. Posla nikad nema mnogo i onda neki imaju lošu naviku da znanje zadržavaju samo za sebe, misleći da će tako biti bolji. Time usporavaju progres muzike, a automatski tako i svoj. A suština je – kada daš, duplo ti se vraća!
Kad ste se dotakli obrazovanja, da li vam nedostaje profesura?
Ne. Jer je to posao ponedeljak-petak koji limitira slobodno vreme, pa je posle 30 godina takvog ritma bio red da se kaže „dosta, hvala i doviđenja“. Ali, to ne znači da se ne bavim edukacijom. Kad god idem na neki festival, uvek je tu besplatna radionica za mlade muzičare. Tako su mene učili stari, a ja sam imao čast i privilegiju da budem uz ljude koji su stvarali ovu muziku. Na primer Džejms Mudi, jedan od najvećih saksofonista svih vremena, kad smo radili na Akademiji u Nju Hempšfiru, kome sam rekao da bih voleo jedan čas sa njim, na šta mi je odgovorio – „može, ali ima dve stvari, jedna je da čas ne košta ništa, a druga je kad god te neko mlađi pita, da svoje znanje prenosiš dalje“. I tako je u mojoj sobi tri sata proveo sa saksofonom, a ja sam slušao, pamtio, skicirao. Pošto sam znanja dobijao nesebično, u amanet mi je stavljeno da ih prenosim drugima. Jer, muzika opstaje kao jezik i umetnost samo prenošenjem, muzika se ne skriva. Evo još jedne priče o tome – pre 25 godina na aerodromu u Parizu sa Klarkom Terijem, već je bio u kolicima jer je imao operaciju lumbalnog dela kičme, svirali smo na nekoliko festivala, i tako čekamo svoj let, kada mu prilazi mlada devojka, konstatuje da je on Klark Teri i pita ga „kako svirate ovo“? On počinje opširno da joj objašnjava, službenik koji gura njegova kolica je već dobro nervozan, pokazuje mi na sat da kasnimo, ja prilazim i kažem „Klark, čovek kaže da treba krenemo, zakasnićemo na let“, a on se okreće i kaže – „ako ne razume prevedi mu da je ovo važnije od aviona, sledeći ima za dva sata, a ovo dete možda samo sad ima priliku da čuje šta treba i možda će to da promeni njen život“. To je poenta, pa kad nam je već dato znanje, u svojim mogućnostima uvek treba da učinimo isto.
Predrag Vujanac
Izvor: Blic
