Како данас ствари стоје са историјом на екрану, само се још чека да „Амазон“ загризе у блокбастер о великој победи Наполеона код Ватерлоа или неко сличaн оствари спектакл о Хитлеровом тријумфу под Стаљинградом.
Или да РТС и United media коначно удруже средства и снаге и сниме дуго очекивану сагу о српској катастрофи на Солунском фронту 1918. Биле би то заиста велике креативне победе савремене покретне слике, ослобођене митова и неподношљивог робовања чињеницама у данашњем добу постистине, у коме царује само трансхуманистичка фикција.
Ту харају креативни директори модерних стриминга које опседа помамна страст ка прекрајању прошлости без зазора, али са јаким нагоном за убијање сваког смисла историје. Такви креативни директори могу (и треба) да дођу на идеју о спину о радио-Милеви која у једном тренутку постаје ни мање ни више него српска Мата Хари у вртлогу светског рата, између Хитлера, Черчила и Стаљина, па још са обавезном побуном против опресивног, патријархалног света, читај искежених, крезубих четника са јужне пруге, чији је потомак и стигма.
Тако нека Вера Пешић из Сијаринске бање постаје епска боркиња са родном тапијом на равноправност: „Вера“ се држи женске визуре и обрађује положај жене у мушком свету како традиционално балканском, тако и професионално шпијунском; у лавиринту обавештајних игара на Балкану, од Беча до Цариграда, Вера Пешић опстаје међу југословенским, немачким и британским шпијунима с двоструким и троструким агендама, сама, без идеологије, али одлучна да се бори и преживи“. Испаде Вера хероина ове земље меда и крви, још мало па лого за нову џендер продукцију, озбиљна кандидаткиња за масне НВО фондове.
Нема у Јужној Србији професионалне џафтаре која о Вери Пешић није у стању да и данас везе надугачко и нашироко. Прича о фаталној женској која је вртела око прста све београдске стране и домаће фаце давно је постала део локалне оралне традиције, јер је мало који озбиљан историчар (са изузетком Венцлеслава Глишића) придавао неку озбиљну пажњу ономе што су давно утврдиле надлежне службе: да је још од пре рата радила искључиво за Немце и то ситније, достављачке послове, које је доцније покушала да уновчи и код других (комуниста од кад су се, 1943, поново појавили у Србији) и нашироко код сарадника окупатора, док су је Дражини четници гонили до смрти и по наређењу Врховне команде стрељали 1944. са мајком Анђом, недалеко од њихове куће у Сијаринској бањи. Ту је и почела и завршила се холивудска авантура Вере Пешић, али филмска фикција је отворила фасцинантне перспективе у духу „Сенки над Балканом“.
Шта све ту није натрпано од предратног и окупационог Београда, наравно унутар отмених ентеријера, облигатног art deco, madam Patou, луксузног возног парка, shimmy џеза те главних нумера Заре Леандер! Ипак, мора се признати да је неко ко понешто зна био овде близак саветник: има аутентичног штимунга „златног града“ и његове ексклузиве. У логично везаној радњи није слаба ни режија овог предратног и окупацијског луна парка: све то ипак некако функционише и није сасвим неубедљиво.
Други условни комплимент иде Јовани Стојиљковић. Она је успела у нечему што јој од почетка није ишло наруку: да створи харизматичан и привлачан женски лик усред банде издајника у којој се лако сналази и остварује брзе, углавном наивне успехе. Је ли она „негативан јунак“, који понижава и кажњава само оне који су то већ заслужили (Никола Милошевић)? Па погледајте, ко је све ту и кога све Вера ради као „санске козе“! Пуковника Поповића, шефа краљевске контраобавештајне службе! Генерала Бору Мирковића, који је држао све конце државног удара од 27. марта 1941. и на крају га извео без капи крви, а затим увео земљу у рат на страни Енглеза, за које јесте радио, али не тако глупо и пилићарски, како то хоће да нам прикажу ови из „Вере“!
Па узмите и те Енглезе, чији су шпијуни били најбољи на свету: Том Меплблек јесте био главни њихов адут у Београду, можда и педер, али сигурно не кратковида жртва намигуше из Сијаринске бање. Па како се понаша сам њен газда и љубавник, иначе опскурна личност и за саму централу у Берлину, судетски Немац, хемијски инжињер и наводно СС штурмбанфирер, Карл Лотар Краус? Пешићеву је због јавне везе са њим још пре рата хапсио и пропуштао кроз шаке наш Генералштаб, пред рат је ослободио на интервенцију немачког посланика фон Херена, али јој никада није поверио ни трунку поверења. Није ни Недић, уз чијег се министра унутрашњих послова Тасу Динића Вера настојала да некако „ушлепује“, па јој није ишло. Једини са којим је успевала да одржи неку везу је стари лисац, немачки плаћеник (наводно њен ванбрачни отац) Коста Пећанац – кога је изручила Дражи! И тако редом.
Последњи њен љубавник и заштитник, „Херман“ Ђурић, Михаиловићев командант јужне Србије, пустио је Веру „низ воду“ пре него што је сам једва успео да пребегне Титу, да би га исти одмах поставио за помоћника Коче Поповића на делу фронта који је требало да држи против партизана! Какво продано, лилихип друштво! Једино не знамо откуд у том колу Ђорђе Рош, херој одбране Београда из одреда мајора Гавриловића 1915. и велики добротвор српске царске лавре Хиландар, у чијој порти и данас у миру почива? Шта им је требало да блате овог великог српског патриоту, који је цео свој живот посветио свом народу и вери, а да са целом овом мрачном братијом баш никакве везе није имао? То баца додатно светло на праве мотиве целог овог предузећа, коме је данас стало да од Вере Пешић прави оно што ова безначајна жена никада није била?
Божидар Зечевић
Извор: Новости
