Predsednik Ekvatorijalne Gvineje nikad nije dobio manje od 90 odsto glasova, a izvesno je da će tako biti i sada, kad će produžiti vladavinu dugu 43 godine
Uz sve dužno poštovanje pokojnoj kraljici Elizabeti Drugoj na statusu najdugovečnijeg britanskog monarha, titulu „neprikosnovenog kralja” ipak nosi Teodoro Obijang Nguema (80), stari, a sve su prilike i novi predsednik Ekvatorijalne Gvineje. Njegove pobede uvek su sigurne. Nguema je predsednik koji nikad nije dobio manje od 90 odsto glasova u svom 43 godine dugom mandatu.
Rezultati izbora održanih u nedelju, kojima namerava da produži mandat, biće poznati ovih dana, ali niko ne očekuje da će šef ove, stanovništvom malobrojne, ali naftom bogate države u Africi, imati manje od 95 odsto podrške svojih sunarodnika.
Iako se Ekvatorijalna Gvineja „razvija” pod višestranačkim sistemom, Teodoro će, sve su prilike, imati status doživotnog predsednika. Nguema je u ovom pogledu nešto kao gvinejski Tito – samo što ga njegovi „pioniri” ne obožavaju. Tako bar kažu oni koji ga već dugo optužuju da vodi autoritarni režim, koji ne poznaje ljudska prava, demokratske izborne uslove, služi se zastrašivanjem, mučenjem i korupcijom. Žale se da maltretira i hapsi opozicione pristalice, širi strah i uskraćuje ekonomski boljitak narodu.
Porodicu Obijang optužuju da živi u raskoši od novca iz državne kase. Uprkos bogatstvu naftom i gasom, Ekvatorijalna Gvineja ima dramatičan jaz između privilegovane vladajuće klase i većeg dela stanovništva koje živi uglavnom od poljoprivrede i proizvodnje. Aktuelnog predsednika strašno vređaju ove optužbe, ali godinama stoički trpi i uspeva da širi optimizam koji je izrazio i u pogledu ishoda izbora nakon što je u nedelju glasao sa suprugom.
Nguema se borio protiv dvojice opozicionih kandidata, od kojih se jedan neuspešno kandiduje šesti put. Trauma ovog opozicionara ipak je neznatna u odnosu na onu koja pritiska celu naciju, jer je novi-stari predsednik u zemlji s oko milion i po stanovnika ujedno i drugi šef države od kada su 1968. godine stekli nezavisnost od Španije. Prošlo je od tada više od pola veka. Na bizaran način im dođe kao da su iz kolonijalne ere pod velikom španskom silom zapali u drugu – pod vlast porodice Nguema.
Naime, Teodoro Obijang Nguema svrgnuo je 1979. svog strica Franciska Masijasa Nguemu, a zadržao, uz sitne reforme, njegovu apsolutnu kontrolu nad nacijom. Međunarodna tela i opozicija bunili su se i ukazivali na izborne nepravilnosti u minulim izbornim ciklusima, ali je zapadna demokratija to nekako tolerisala, zauzeta eksploatacijom nafte u ovoj maloj zemlji, bogatoj i drugim prirodnim bogatstvima. Zemlja francuskog, španskog i portugalskog govornog područja otkrila je da ima ogromne rezerve nafte sredinom devedesetih godina prošlog veka, ali stanovništvo nije imalo koristi od toga.
Silno bogatstvo koje im je priroda dala nije građanima donelo život u blagostanju. Večiti predsednik nije im ostavio novac, ali jeste državi naslednike – i to dva. Potpredsednik države je njegov prvenac i imenjak Teodoro, a ministar rudarstva drugi sin Gabrijel. Nguema nije kralj, poput onog britanskog, ali zna kako se vlada. Dugo i prosperitetno po svoju porodicu i naslednike, koji vole luksuz. Pogotovu predsednikov prvenac i „prestolonaslednik”, ljubitelj „bugatija” i Majkla Džeksona, o čemu godinama naširoko i detaljno piše zapadna štampa.
Teodoro mlađi je intrigantna persona kojoj je u nekoliko država suđeno zbog korupcije i pranja novca. Zli jezici kažu da obožava Faberžeova jaja, umetnine, luksuzne automobile, bahat život u SAD i Francuskoj. U Parizu je bio pod istragom jer je, čak i za njihove raskošne standarde, bio koji stepenik iznad. Navodno je na vile i njihovo renoviranje pozlatom potrošio svojevremeno bar 300 miliona dolara, a poreklo novca nije mogao da dokaže. Britanci su mu udarili sankcije.
Smatra se i da predsednik, koji je preživeo nekoliko pokušaja državnih udara, nastoji da očisti međunarodnu reputaciju, pogotovu nakon optužbi u pojedinim zapadnim državama za korupciju na račun njegovog sina. Vlada je u septembru ukinula smrtnu kaznu, što su UN pohvalile, ali je to kap u moru onoga što u ovoj zemlji treba da urade kako, po oceni grupa za ljudska prava, ne bi više bili sinonim za najgore primere kršenja prava u Africi.
Izvor: LJ. Vujić/politika.rs
