Председник Екваторијалне Гвинеје никад није добио мање од 90 одсто гласова, а извесно је да ће тако бити и сада, кад ће продужити владавину дугу 43 године

Уз све дужно поштовање покојној краљици Елизабети Другој на статусу најдуговечнијег британског монарха, титулу „неприкосновеног краља” ипак носи Теодоро Обијанг Нгуема (80), стари, а све су прилике и нови председник Екваторијалне Гвинеје. Његове победе увек су сигурне. Нгуема је председник који никад није добио мање од 90 одсто гласова у свом 43 године дугом мандату.
Резултати избора одржаних у недељу, којима намерава да продужи мандат, биће познати ових дана, али нико не очекује да ће шеф ове, становништвом малобројне, али нафтом богате државе у Африци, имати мање од 95 одсто подршке својих сународника.
Иако се Екваторијална Гвинеја „развија” под вишестраначким системом, Теодоро ће, све су прилике, имати статус доживотног председника. Нгуема је у овом погледу нешто као гвинејски Тито – само што га његови „пионири” не обожавају. Тако бар кажу они који га већ дуго оптужују да води ауторитарни режим, који не познаје људска права, демократске изборне услове, служи се застрашивањем, мучењем и корупцијом. Жале се да малтретира и хапси опозиционе присталице, шири страх и ускраћује економски бољитак народу.
Породицу Обијанг оптужују да живи у раскоши од новца из државне касе. Упркос богатству нафтом и гасом, Екваторијална Гвинеја има драматичан јаз између привилеговане владајуће класе и већег дела становништва које живи углавном од пољопривреде и производње. Актуелног председника страшно вређају ове оптужбе, али годинама стоички трпи и успева да шири оптимизам који је изразио и у погледу исхода избора након што је у недељу гласао са супругом.
Нгуема се борио против двојице опозиционих кандидата, од којих се један неуспешно кандидује шести пут. Траума овог опозиционара ипак је незнатна у односу на ону која притиска целу нацију, јер је нови-стари председник у земљи с око милион и по становника уједно и други шеф државе од када су 1968. године стекли независност од Шпаније. Прошло је од тада више од пола века. На бизаран начин им дође као да су из колонијалне ере под великом шпанском силом запали у другу – под власт породице Нгуема.
Наиме, Теодоро Обијанг Нгуема свргнуо је 1979. свог стрица Франциска Масијаса Нгуему, а задржао, уз ситне реформе, његову апсолутну контролу над нацијом. Међународна тела и опозиција бунили су се и указивали на изборне неправилности у минулим изборним циклусима, али је западна демократија то некако толерисала, заузета експлоатацијом нафте у овој малој земљи, богатој и другим природним богатствима. Земља француског, шпанског и португалског говорног подручја открила је да има огромне резерве нафте средином деведесетих година прошлог века, али становништво није имало користи од тога.
Силно богатство које им је природа дала није грађанима донело живот у благостању. Вечити председник није им оставио новац, али јесте држави наследнике – и то два. Потпредседник државе је његов првенац и имењак Теодоро, а министар рударства други син Габријел. Нгуема није краљ, попут оног британског, али зна како се влада. Дуго и просперитетно по своју породицу и наследнике, који воле луксуз. Поготову председников првенац и „престолонаследник”, љубитељ „бугатија” и Мајкла Џексона, о чему годинама нашироко и детаљно пише западна штампа.
Теодоро млађи је интригантна персона којој је у неколико држава суђено због корупције и прања новца. Зли језици кажу да обожава Фабержеова јаја, уметнине, луксузне аутомобиле, бахат живот у САД и Француској. У Паризу је био под истрагом јер је, чак и за њихове раскошне стандарде, био који степеник изнад. Наводно је на виле и њихово реновирање позлатом потрошио својевремено бар 300 милиона долара, а порекло новца није могао да докаже. Британци су му ударили санкције.
Сматра се и да председник, који је преживео неколико покушаја државних удара, настоји да очисти међународну репутацију, поготову након оптужби у појединим западним државама за корупцију на рачун његовог сина. Влада је у септембру укинула смртну казну, што су УН похвалиле, али је то кап у мору онога што у овој земљи треба да ураде како, по оцени група за људска права, не би више били синоним за најгоре примере кршења права у Африци.
Извор: Љ. Вујић/politika.rs
