Кад сам видео овај снимак на друштвеним мрежама, учинило ми се да се ученици Техничке школе у Трстенику играју на великом одмору. Ученица глуми наставницу, а ученици јој измичу столицу. А све то раде да би тај твит објавили на друштвеним мрежама, и побрали неке лајкове.
Као старом ироничару, то ми се учинило занимљивом симулацијом антиваспитног понашања, које ће реалност у нашим школама и универзитетима тргнути из иди-ми-дођи-ми отаљавања радних обавеза и немешања у свој посао.
Чак сам, са каквим-таквим поверењем у наш образовни систем, предлагао да се оснује једна Безобразовна установа, у којој би се наша претерано васпитана и фина деца учила како да преживе, и снађу се у све тежој стварности!
Али, не лези враже, показује се да су ту непристојну игранку са наставницом приредили распојасани ученици, дрогирани опијатима, или осиљеношћу и мржњом према њеном ауторитету али и према ауторитету Техничке школе у Трстенику, и најзад према ауторитету Министарства просвете Републике Србије!
По смеху који прати овај аматерски видео запис, рекао бих да учесници имају ауторитарне карактере, жељу да се некоме или нечему додворе и допадну, да се умиле некој владајућој Моћи. Нико од три поменуте, што личности – што установе, нису успели да им буду ауторитети, па су се окренули Бесловесним мрежама, Јавном мњењу, Гомили, Руљи… А то је већ ствар за стручну поправку у „Лази Лазаревићу“.
Шта би требало учинити, сад кад је учињено ово што смо видели? Требало би, најзад, предложити Влади РС, а влада РС по кратком, најкраћем поступку, донети и објавити у Службеном гласнику Закон по коме ће учитељи, наставниици, професори добити статус службених лица.
Годинама се за то залаже Унија синдиката просветних радника, и никако да се то „претвори“ (израз мог покојног оца Михаила!) Тиме би се постигло да сви ти учесници у процесу образовања и васпитања, а под патронатом Министарства, „прођу кроз систем усавршавања, да им се помогне да стекну „алате“ којима могу да науче да управају одељењем“, како предлаже психолог Биљана Лајовић.
Могао бих сатима причати, а и причао сам, како је осамнестогодишња учитељица Милица Вођевић стекла, и задржала до краја, симпатије својих ђака у Љубишу… Како је реаговала када је мој отац, судија за прекршаје у Љубишу, открио да ја са двојицом другара спремам убиство њеног момка. Како ми је помогла да наставим да пишем песме, али не оне „безобразне“, него праве, па како је са нама правила позоришну представу „Деда унук и петогодишњи план“ по тексту Бранка Ћопића… Била је млада, ведра, лепа, па је та њена ведрина и лепота прелазила на нас, њене ђаке!
Играла се са нама, баш као да је наша другарица, што она у суштини и јесте била. Имала је поверења у нас, као и ми – у њене савете и понашање. Плакали смо и ми и она кад смо се растајали! Размишљам: она је веровала у себе прво, и то је, такође, преносила на нас. Да верујемо у себе!
Учитељ и наставник, професор и васпитач, службена лица Републике Србије, имали би нешто веће плате од министара! И то би народ знао! И поздрављао овацијама! Све друго је, благо речено, млаћење празне сламе!
Љубивоје Ршумовић
Извор: Нова С
