Највећа победа зла је да те сведе на своју меру. Због тога често цитирам речи др Јована Рашковића, за којег ће његова кћер изјавити да је подједнако настрадао и од Милошевића и од Туђмана, да је једина освета за Јасеновац ако наставимо да примамо Хрвате за зетове и узимамо за снаје Хрватице.
Суштина хришћанске етике је у свесном, крстоносном саможртвовању за праведна начела уместо нечасних, опортуних компромиса под ватабаутистичким изговорима и они су, такво је било време онда када постане немогуће сачувати и главу пуних џепова и образ са душом. То је и смисао видовданског етоса, који је и сам епско-херојска трансценденција Христовог страдања и васкрсења, филозофија феникс-птице и Голготе (Милош Н. Ђурић), а који налаже безусловно опредељење за јеванђеоско Царство Небеско човекољубља и емпатије, а не некакву етнонационалну Валхалу српских ратника, јер служити Христу значи страдати за читаво човечанство.
У исламу постоји одредница под називом куфр-у-тагута (неверство у тагута, идола) која подразумева да нема истинског сведочења вере без отворене негације и противљења свему лажном и супротном божанским одредбама. Привољавати се обадва царства и служити обојици господара, Богу и Мамону, Христу и Хитлеру, Посланику и поглавнику те, како је написао Дервиш Сушић у свом маестралном антибарбарусу- Парергону, слати подређене јединице у покоље, а по чаршији делити милостињу уочи Божића или Бајрама је хипокризија која води у апостасију. Нема бога осим Бога. У контексту тога, Степинац је био дужан да јавно анатемише расне законе НДХ као антихришћанске чак и по највишу цену, па кад су хришћани преживели прогоне римских царева, наџивели би и нацифашистичке. Међутим, он се пред послератним трибуналом бранио следећим речима: Ви сте за мене власт од 8. свибња 1945. Зар сам могао слушати вас у шуми и овђе њих у Загребу? Је ли се уопће може два господара служити? То није по католичком моралу ни по међународном ни по опће људском праву. Нисмо могли овђе власт игнорирати, макар била усташка, она је била овђе. Упутства из Павлове Посланице Римљанима (Свака душа да се покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а што су власти, од Бога су постављене. Тако који се супроти власти супроти се наредби Божијој; а који се супроте примиће гријех на себе. – 13,1-2) као тобоже безусловна провидно се и манипулативно деконтекстуализују, као да Римокатоличка црква са својим међународним политичким угледом и инфраструктуром у оквиру једне клерофашистичке диктатуре дели контекст са малобројном ранохришћанском заједницом у срцу нетолерантне паганске империје за коју су несугласице и сукоби са актуелним властима тактички посматрано непотребни и штетни. Другим речима, Степинчев клер је у датом случају и сам био део те власти коју је потом, као њен клерикални пипак са режимског клецала (верска елита), дакле световни политички инструмент и идеолошки апарат у позицији моћи под заставом филетистичког национализма, (само)удостојавао божанском милошћу, што је утолико проблематичније будући да су многи очигледно били побркали нацистички Вавилон чији је живот била смрт са августинском Civitas Dei.
Како онда упоредити Степинчев исказ са Владимиром Назором, песником Мајке православне који са звездом петокраком на господском шеширу као симболом косовског опредељења 1942. из скоро пансионског комфора у Загребу одлази у шуму да се бори на страни потпуних аутсајдера против ондашњих носилаца европских вредности и цивилизације, поручујући: Побјегао сам из ропства и срамоте такозване Независне државе Хрватске, да се надишем овђе слободе и да се прожмем осјећајем националне части и људског достојанства… Нека се свака далматинска планина прометне у партизанску тврђаву, сваки наш залив у гусарско гнијездо против отимача нашег мора, сваки наш оток у клисуру о коју ће се разбити лађа грабежљивог окупатора! (Продичимо Хрватство које су издајице и млитавци укаљали, марта 1942.)? Или са Светим свештеномучеником Петром Зимоњићем Дабробосанским, који је могућност бега у Србију од усташких крвника одбио речима да је он народни пастир па га веже дужност да мора са народом дијелити судбину, добро и зло, а парохијском свештенству поручио да шта буде народу, нека буде и вама, пре него што је и сам зверски мучен и убијен у Јасеновцу?
Зар могу исте вере бити Степинац који у писмима папи Пију XII пише како верује да уколико би Поглавник био 20 година на челу владе, шизматици би били посве ликвидирани из Хрватске, при чему се мора узети у обзир и вредновати чињеница да је Павелић истински католички практични вјерник, и да жели створити, упркос огромним проблемима, једну католичку државу у Хрватској и Едит Штајн, остварена филозофкиња, Хусерлова асистенткиња те јеврејска преобраћеница у католичанство и часна сестра кармелићанка (редовничког имена Терезија Бенедикта од Крижа), која већ по успону нациста на власт 1933. у никада прочитаном писму Пију XI као дете јеврејског народа и Католичке цркве протестује против антисемитског насиља у својој земљи: Одговорност на крају мора пасти на оне који ћутке одобравају овакве догађаје. Све што се догодило и свакодневно се наставља дешавати потиче од владе која се назива хришћанском. Недељама не само Јевреји већ и хиљаде католичких верника у Немачкој и широм света чекају и надају се да ће Црква Христова подићи свој глас не би ли зауставила ово насиље над Христовим именом. Није ли идолизација расе и диктаторске моћи која се путем радија шири кроз јавно мњење отворена јерес? Нису ли покушаји да се затре јеврејска крв скрнављење људске природе Христа Спаситеља, Пресвете Деве и апостола? Неколико дана пре него што ће је нацисти из избеглиштва у холандском кармелићанском манастиру Ехт заједно са њеном сестром као етничку Јеврејку депортовати у Аушвиц, где је убијена у гасној комори 9. августа 1942. године, Едит је изјавила: Зашто да будем поштеђена? Зар није правило да не смем имати личне користи од свог крштења? Ако би ми неко одузео шансу да делим судбину своје браће и сестара, тек то би било потпуно уништење.
Зар су могли истом Богу служити Максимилијан Колбе, пољски фрањевац који је у Аушвицу добровољно заменио непознатог човека у бункеру за изгладњивање где је свакодневно држао мису док га есесовци нису докрајчили отровном ињекцијом и Јосип Фукс, усташки викар из Бијељине који је присилно покрштавао Јевреје под изговором да их спашава, да би им пред транспорт у Јасеновац цинично поручио да им је душу избавио католичком вером, док се за телесно спасење, тј. голи живот морају сами побринути?
Толстој Шпаније, Мигел де Унамуно у једном писму написао је за бели терор франкиста да (не да) није хришћански, већ је потиче од древног шпанског атавистичког традиционализма, који је суштински антихришћански. У реаговању на срамну мису за убијене током блајбуршких ретрибуција у Сарајеву пре скоро две године, сарајевски рабин и предавач на Универзитету Бен Гурион Елиезер Папо теолошки је разголитио дехристијанизовано хришћанство у служби ревизије усташког нацизма и фашистичке статолатрије, иза чијег смоквиног листа се крије религионизовано усташтво у којем, аналогно хришћанској есхатолошкој представи о антимесијанској фигури Антихриста, политичке и војне структуре НДХ преузимају улогу Криста. Само се у таквом супституционирајућем наративу блајбуршка бјежанија може крстити именом крижног пута… У тој новој нацио-религији (коју Томашевић, а изгледа и Пуљић) проповиједају и теолошки непоткованом пуку, на крижном путу не страдава више Крист, него НДХ – и то као отјелотворење Криста. Подобно Кристу кога смјењује и замјењује, она страдава на Блајбургу само да би потом ускрсла и спасла оне који у њу вјерују (и казнила нас остале који се том вјеровању опиремо)… Сетих се хосовског терора над мостарским Србима у пролеће 1992. када су псеудокатолички клерофашисти пуцали у Христове иконе у спаљеном Храму Св. Тројице уз објашњење како то није наш Исус.
Збиља, њихов Бог и није Кротки и Благи Исус Христос, њихова тагутска божанства су Павелић, Будак, Кватерник, Францетић… Етички фундамент абрахамског монотеизма недвосмислено је антирасистички и универзалистички, те као такав непомирљив са трибалним паганским култовима крви и тла на којима почива расни мистицизам и окултизам нордијских руна, чисте аријевске крви и ритуалних погубљења обнажених и обријаних жртава (дуга одећа и брада су симболи људског достојанства у све три аврамовске религије), као и псеудобиолошки материјализам и аморални цезаристички фирер-принцип националсоцијалиста. Социјалдарвинистичко величање суровости, обмане и агресије страно је како јеванђеоској етици насушне љубави према ближњем, тако и декалошкој неповредивости људског живота и библијском истинољубљу, и ту нема контрадикције између верских учења и идеологије нашег антифашистичког, социјалистичког и народноослободилачког покрета.
На питање проблема зла у форми Где је Бог био у Аушвицу? треба рећи: наш Господ, Христос Самарићанин, био је уз Едит, Колбеа… међутим, намеће се контрапитање: какав је то систем који је као антипод њиховој христоликости произвео једног Степинца и Фукса? То је окречено гробље оних који су, речима Аве Јустина, заменили јеванђеоску етику и методику љубави језуитском казуистиком и зборником канонског права, а парохије клерикалним партијама, толико застранивши у испразни догматизам и тривијални ритуализам у стилу побожњачког поповања о породичним вредностима – фарисејске инспекције туђе приватности – да су попут Степинца остали да пилатовски равнодушно гунђају о голотињи у загребачким излозима док су обнажени лешеви искасапљени плутали Савом, а голи спаљивани Јевреји. На те девијације алудирала је и сама Едит Штајн упозоравајући да се треба чувати истина којима недостаје љубави и љубави којој недостаје истине (лажне вјере, рекао би блаженопочивши владика Атанасије).
По плодовима њиховим познаћете их, каже Јеванђеље. Та врло је упадљива ароганција велике већине католичког клера по питању усташких злочина као да у Јасеновцу и нису клане крштене, па и католичке душе (идеолошка припадност марксизму не поништава нечије крштење), као и то да је Едит Штајн и Максимилијана Колбеа канонизовао исти онај папа Војтила који је венац мучеништва натукао и највећем блаженику Цркве у Хрвата!
Зато врачеви онога што је наш Елис Бекташ назвао природним спојем клерикализма и вулгарног материјализма толико огорчено и мрзе безбожни комунизам, јер их је, такав какав је био са свим својим мањкавостима, својим антифашистичким тријумфом брутално разоткрио заједно са њиховим стварним, нацистичко-империјалистичким господарима (Ваш је отац ђаво; и сласти оца својега хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи. – Јован, 8:44). Иако је злато теле ревизионистике и демагогије о два тоталитаризма, Крлежиним речима, одавно порасло у добро подгојену краву, Адонај зна ко је ослободио Аушвиц и поразио сатанске култове смрти пагана Химлера и Розенберга те име њихово… неће бити одсјечено (Исаија 56:5). Његови су, почиваће у миру. Потпуно самилосни и праведни Господе, учини ово тле плодним, да Твоје семе не пада узалуд.
У паклу Сутјеске (чији топоним призива тескобу која их је снашла заједно са рањеницима у фашистичком обручу), у ноћи после неуспелог пробоја Треће ударне дивизије, гладном и измученом, на самим границама човека и живота, као Марксовом пролетеру суоченом са разарањем свега што је раније био и што се може разорити, са негацијом свега људског око себе и хитном потребом да превазиђе себе самога, Миловану Ђиласу, члану Политбироа КПЈ јавио се Исус Христос! Када се пробудио, није га више могао видети, али чим би затворио очи, Он би поново био ту. Ђилас се помолио: Ако си дошао на свет и патио ради добра и истине – ти мораш видети да је наша ствар праведна и племенита. Ми, у ствари, настављамо, пробамо да наставимо оно што си ти започео. И ти нас ниси заборавио, нити нас можеш напустити. Христос је увек међу нама и у нама, наш штит и уздање, јер је ваистину Онај Који је изнова војевао и наш пораз претворио у победу (Св. Григорије Палама), а ако су свети мученици Аушвица и Јасеновца, у Христовој слави сапричасници, истинске слуге и подражаватељи Христа, Божји пријатељи и праведни победници зла уз нас као што се заједно радују у Царству Небеском, нема силе која нас обманом може поткупити да пљунемо на своје људско достојанство, као што ни они на питање Quo Vadis? нису имали дилему ко је њихов господар и којем се приволети царству, најстравичнијим идолима икада виђеним на лицу земље унаточ.
Војислав Дурмановић
Извор: Преокрет
