„Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“ (Псалм 137)
Петар II Петровић Његош одредио је етику и поетику модерне српске књижевности, па и читаве српске културе. Међутим, свијест о таквом значају није егзистирала без сталних насртаја на његове пјесничке, духовне и интелектуалне задужбине.
Првобитно, неразумијевање Његошевог дјела што траје током његовог живота и бар пола вијека након његове смрти, више је посљедица нечега о чему би се могло размишљати у јаусовском (Х. Р. Јаус) смислу: ако је еститичка дистанца између хоризонта очекивања читалаца и појаве једног новог дјела врло велика дјело ће у почетку остати несхваћено. Премда израста из епске традиције, премда је у свему пратио дух романтичарске епохе, у своје пјесништво Његош је унио ерудицију енциклопедијских размјера; помјерио границе српскога пјесништва, што се може пратити и на нивоу версификације и на нивоу поетске слике; у пјесничким, духовним и интелектуалним достигнућима наступио с толико инвентивности да се прије може рећи да и ми данашњи тек каскамо за Његошем, него што смо кадри да његову свевременост разумијевамо.
Колико Његоша нијесу разумјели савременици то добро потврђује његово самовање исказано некад у поезији, некад у преписци. „А ја шта ћу, али са киме ћу?/ Мало руках, малена и снага,/ једна сламка међу вихорове,/ сирак тужни без нигђе никога (…)/ Моје племе сном мртвијем спава / суза моја нема родитеља,/ нада мном је небо затворено,/ не прима ми плача ни молитве“, ламентира Његош у Вијенцу, док у једном писму очајава: „да ми је да оставим све и одем на острво нечесово“.
Како се почетком прошлог вијека почело формирати пажљиво и поштено тумачење Његошевог стваралаштва тако се на његовом концу, почевши од рушења његове завјетне капеле на Ловћену, па током деведесетих, али и кроз прве деценије овог вијека, Његош стално разапиње у мрежама злоћудних интерпретација. (Универзитетски професор, сенатор Дукљанске академије наука и умјетности Новак Килибарда, тврдио је у говору у Савезној скупштини СР Југославије и у неколико емисија на државној телевизији Црне Горе да је Његошев Горски вијенац најгеноциднији спев у европској књижевности, али да је аутор, захваљујући свом великом песничком таленту, „умањио“ ту геноцидност у свом спеву – Седам Његошевих сахрана, Београд: 2013, стр. 38).
Чини се да од праоца Адама није било самљег човјека од Његоша, што није прећутана тема међу тумачима његовог дјела. О томе упечатљиво пишу Исидора Секулић и Владика Николај Велимировић. Обоје саосјећају с Његошем, али и разумијевају да је из тог усамљеништва настала Његошева поетска и духовна креација.
Самоћа јесте један од најважнијих кључева за разумијевање Његошевог дјела. Притом, не треба само увиђати, како су чинили досадашњи тумачи, да је Његошево самовање само пут ка трансцедентном уздизању, већ имати у види и нешто што каже Октавио Паз; наиме, да се усамљеништво увијек ослања на амбис, на провалију. Његошево распеће потребно је, дакле, сагледати у космичкој вертикали, која обухвата апослутно све од земље до неба, од пакла до раја.
Један од распетих јунака из Горског вијенца јесте владика Данило, који није случајно препознат као Његошев алтер его. Он је јунак над провалијом par excellence. Такав статус раскрива се већ на самом почетку дјела. „Виђу врага су седам бињишах, / су два мача а су двије круне, / праунука Туркова с Кораном! / За њим јата проклетога кота, / да опусте земљу свеколику“.
Ако не рачунамо Посвету, овим стиховима, сликом усамљеника над амбисом, почиње Вијенац, и то с иницијалном напоменом: Виђи.., чиме се наглашава да нипошто није ријеч о некој апокалиптичној или ониричкој визији, коју јунак проживљава у „глухо доба ноћи“, док „свак спава“, већ о нечему језивом што једино може донијети стварност.
То што јунак говори „сам собом“, што га затичемо у тренутку будности, стражарења над племеном „што сном мртвијем спава“ регулише смисао спјева у цјелости. Јер одметање, издвајање из колектива ‒ самовање у једном другом монологу владике Данила препознаће се као тиховање, и то у исихастичком смислу ријечи. Ријеч је о монологу у којем Иво Андрић налази ону „страшну лозинку“: „Нека буде што бити не може!“. Данилов монолог најављјује дидаскалија којом се, такође, маркира „самовање“. „Међу свима као да је сам“. Овог пута сви су, колектив је, племе је будно, чекајући одлуку, разрјешење хамлетовске дилеме.
„Вук на овцу своје право има/ кâ тирјанин на слаба човјека!“ – казује владика, што се понекад наводи с пијететом, иако у њима Његош маркира значење негативних усмјерења. Ријеч је о детектовању права јачега, праву које влада међу животињама, док је човјеку намијењена другачија дужност: „Ал тирјанству стати ногом за врат,/ довести га к познанију права,/ то је људска дужност најсветија!“
У овом монологу Његош не регулише питање оправданости „истраге потурица“, нити се стихови који поентирају монолог: „Нека буде борба непрестана!/ Нека буде што бити не може!/ Нек ад прождре, покоси Сатана!/ На гробљу ће изнићи цвијеће за да далеко неко покољење!“ – могу тумачити у знаку херменеутичког редукционизма, интерпретативне јереси, којом се „истрага потурица“ истура као основна тема Горског вијенца. Превиђало се често да је Вијенац еп, да природу тог жанра није могуће сагледати из појединачних дјелова.
Овим стиховима из Даниловог монолога, као драмом политичког и етичког односа: право (јачега) ‒ дужност (правда), Његош је тежио да установи највише, универзалне стандарде, а не да регулише питање локалне судбине.
Сама слика амбиса с почетка спјева који пријети да уништи „земљу свеколику“ открива Његошеве универзалне интенције, као што реплика Сердара Вукоте, што слиједи након Даниловог монолога: „Бог са нама и анђели божи!/ А ево си удрио, владико,/ у некакве смућене вјетрове,/ кâ о Марчу кад удри вјештица,/ ал у јесен мутну вједогоња“ – свједочи о Даниловом упаду у метафизику, у трансцендентни занос, што сигнализује и дидаскалија: „Владика се трза као иза сна“.
Осамљивање, одметање из колектива, молитвеност, тиховање владике Данила јесте зазивање (инвокација) Божије арбитраже, Божјег присуства и милости; јесте, дакле, тежња да се установи комплементарност људског и божанског плана, што је важна тема и у Лучи микрокозма. У томе је садржано и Његошеве опредјељење за Царство небеско. Отуда Његош на пиједестал националних хероја поставља Обилића, јер њега не одликује само јунаштво већ и хришћанско мучеништво. Обилић себе полаже као добровољну жртву, што је највиша потврда Личности, па макар била хибрси који се плаћа главом.
Његошевог постављања правде испред права, морала испред политике могло би се сагледати из перспективе нашег времена, које и на локалном и на глобалном нивоу поступа у свему супротно, антињегошевски.
У праву јачега можемо препознати нешто што се данас назива реалполитика, која добрано практикује принцип: ако си јачи онда и тлачи. Наравно, ријеч је о приципу свевременог тирјанство, против чега се Његош подиже нечим што дјелује као ирационалност: „Нека буде борба непрестана!/ Нека буде што бити не може…“ Посебно је важно зарад разумијевања ових стихова имати у виду једно појашњење Радмила Маројевића. У овим стиховима нема императива, већ стихове ваља разумјети у смислу: „па и да се деси немогуће“, па све да „ад прождре, покоси Сатана“. Када то уважимо, онда боље разумијевамо да Његош прокламује апослутну наду, а то је нада у Божије испуњење правде: „На гробљу ће изнићи цвијеће“. Другим ријечима: „Васкрсења не бива без смрти“.
Дабоме, позив на „смрт“ као фундаментуалну претпоставку „васкрсења“ није допустиво сводити на баналност биолошког умирања, већ искључиво као позив да убијемо, усмртимо, надвладамо, поразимо сопствену грешност.
Милорад Дурутовић
