Kада год помислим да је БиХ круна постмодернистичко-постјугословенског лудила, Црна Гора ме демантује. Не само зато што са својих 650.000 становника у антагонистичким подјелама станоновништва најупућенијег једно на друго одавно почела наликовати на још трагичнију верзију БиХ, већ и због тога што је прати још страшнија неизвјесност у погледу опстанка. За свакога ко прати политичку ситуацију у Црној Гори изборна пропаст Мила Ђукановића и његовог ДПС-а са све коалиционим партнерима, овај пут на локалним изборима није изненађујућа. Kао што му нису изненађујући апокалиптични вапаји његових капарисаних трабаната, полунтелектуалаца и спинера. Kо год себе и очување власти стави на прво мјесто, кораци су му предвидљиви и лако га је натјерати на грешке. А тридесет година овакве праксе досади свакоме, све да је владар остварио најбоље резултате, а не кокетирао са све и једном братоубилачком идеологијом на постјугословенском простору. Па онда нема куд него да ризикује уништење државе коју наводно штити, само да би својим сумњичавим поданицима доказао да је цијело вријеме био у праву.
Међутим, ма како да је већина тих коментара, стандардно, потпуно јалова и неописиво глупава, у дијелу њих наилазимо и на трагове врло оправданих бојазни. Пабирчећи, по обичају, из гомиле тематика о којима зна мало или ништа, Андреј Николаидис је написао сљедеће редове:
Уз мноштво политичких тензија и друштвених турбуленција, Црна Гора ће – дијелом управо због економских политика Спајића & Милатовића – клизити ка новом дужничком аранжману са ММФ-ом и ка такозваном „Грчком сценарију“. Економска криза ће додатно подстаћи национализам. Етничке подјеле у Црној Гори ће бити још оштрије. Ако процес не буде заустављен, у не тако далекој будућности Црна Гора неће постојати као независна држава.
Прије свега, Црна Гора неће клизити ка новом дужничком аранжману са ММФ-ом искључиво због Спајића & Милатовића, будући да је овај дужнички аранжман био и остао константа у одржавању свих постјугословенских олупина од државица, па тако и Црне Горе, те евентуални „Грчки сценарио” може бити само посљедица таквог континуитета. Ђукановићев експонент Николаидис такођер познат по испадима крајње површности не објашњава због чега би такав сценарио нужно подстакао национализам и етничке подјеле, када је у Грчкој на власт довео ултра-лијеву Сиризу, док је мјесто министра финансија заузео један од највећих критичара неолибералног економског концепта Јанис Варуфакис, који се у свом посљедњем чланку за Project Syndicate оправдано јада на који начин различити субмедиокритети изврћу његове ријечи:
- „Током година, трпио сам огромну нелагоду када су се људи чије су анализе барем дјелимично поклапале с мојима одједном открили као фашистички антисемити, нереконструисани стаљинисти, луди либертаријанци или, у скорије вријеме, Трамписти. Фини трактати који су разоткривали смицалице банкара претворили су се у подле нападе на Јевреје. Kритике златног доба раног финанцијализираног капитализма претвориле су се у хвалоспјеве за ујка Џоа. Форензичке анализе склоности наших централних банака да играју брзо и губе с нашим новцем закључене су с лудим приједлозима за криптовалуте који одишу опасном либертаријанском идејом аполитичног новца. И, на крају, али не и најмање важно, савршено разумни приговори „либералном“ империјализму, или презиру либералног естаблишмента према радничкој класи, постали су позиви за подизање граничних зидова, прогон небијелаца или инвазију на Kонгрес.”
Личности које се савршено уклапају у Варуфакисов опис су свакако и Николаидис и остали Ђукановићеви хистерични спинери. Потрудиће се да за своје празнословље и ескивирање властите кривице за стање у којем се Црна Гора налази, изнађу било какву рационализацију или релативизацију. Да се разумијемо, злогука пророчанства о заоштравању етничких односа и посљедичном нестанку Црне Горе као државе итекако нису без смисла, али не због изборне пропасти ДПС-а и Ђукановића, већ као посљедица њихове 30-годишње криминално-злочиначке деспотске владавине, која се одржавала трансформацијама баналног државног шовинизма и завађању људи на етничкој основи, упркос фингирању да се ради управо супротно и да се чувају тековине југословенства, НОБ-а, братства и јединства. Умјесто да заиста буде држава црногорског политичког народа која мудро и одговорно балансира над свим посљедицама историјских процеса и идентитетских развитака, Црна Гора је данас држава ушанчених Црногораца, Срба, Бошњака и Албанаца.
Ђукановићев дукљанистички шовинизам у оквиру којег је креирана вјештачка несрпска и антисрпска црногорска историја и идентитет, злоупотребљавајући при том мањине и њихове колективне трауме чији је био примарни узрочник, довео је до још веће вулгаризације и радикализације српског национализма у Црној Гори, него што је то био у времену када га је, у вријеме распада Југославије, предводио сам Ђукановић. Kоји је истовремено ултимативни упропаститељ црногорства на донекле сличан начин на који је то Жељко Kомшић било какве шансе за босанство, то јест идентитете који су креирани и могли функционисати само и једино у оквирима ширине хуманистичке и обједињујуће југословенске мисли. Баш као као и древније српство и хрватство, који су себе свели на самоуништавајуће шовинистичке фарсе. Али то није лекција за пропадајуће, јер је они никада нису имали ни воље ни интерса да је науче, јер, у супротном, не би пропали.
„Европа сад” је, као побједник локалних и снага с којом ће се и на будућим парламентарним изборима морати озбиљно рачунати, пред бираче изашла тврдећи да је опција помирљивих људи. Оних Срба и Црногораца и свих осталих грађана Црне Горе, који, унаточ минорним међусобним разликама, не желе да те разлике буду одлучујуће у њиховим и животима њихове ђеце. Kоји не желе да сутра на улицама Подгорице, Никшића, Цетиња, Херцег Новог, Бијелог Поља или Kотора, дословно синови истог оца једни друге муче и убијају за интересе ситних компрадорских шићарџија који ће од мале Црне Горе направити још мање државе или државе у држави, као што се то већ догодило у БиХ. Ма каква била тренутна политичка калкулисања, јасно је да су им у томе, на дуге стазе, непријатељска оба хушкачка блока. И српско-шовинистички и дукљанистички. И због тога је истински задатак умјерењака да заиста раде оно што је Ђукановић одувијек фингирао да ради, било као Милошевићев питомац, било као крадљивац сомнабулних историјских и политичких митова Либералног савеза, а то је да стоји на позицијама антифашистичких тековина из Другог свјетског рата и југословенства.
Према томе, за разлику од Ђукановића, задатак је истински помирити српство са црногорством, стављајући знак југословенске једнакости између једног и другог, као и осталих етничких група, ишчистити јавни простор од сваког облика историјског ревизионизма Другог свјетског рата, инсистирати на ултимативној вјерској и националној толеранцији и учинити Црну Гору тачком регионалног окупљања и сарадње, а не шовинистичког минимализма. Да ли ће то бити лак задатак у свијету, с добрим разлогом, потпуно разочараном у либералну демократију, у којем они који су до јучер с одушевљењем подржавали Барака Обаму, сада масовно хрле у загрљај популиста типа попут Трампа и Орбана који обећавају сигурност у оквирима тзв. „традиционалних вриједности”? Наравно да неће. Зато је потребно много одрицања и ризика који мала земља себи не може да приушти. Изузев, наравно ако се бескомпромисно не врати својим најчасијим тековинама. Да јој је сврха постојања да не буде вјечно мала. А за шта су се, суочавајући се са стравичним искушењима, свако на свој начин, борили и Свети Петар Цетињски и српска и црногорска војска у Првом свјетском рату и југословенски партизани. Схватити то и не раздијељивати их, значи владати Црном Гором како треба. А не схватати и не радити тако, значи само довршавати Ђукановићев уништитељски посао.
Извор: Вук Бачановић/preokret.info
