Stariji pamte njegov promukli glas preko tranzistora, osnovci i dalje recituju njegove pesme na školskim priredbama, a sećanja čuvaju i murali na beogradskim zidovima, imena škola i kulturnih institucija.
„Vedro misliti i vedro pisati, u smislu – jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom“, govorio je Dušan Radović.
Bio je pisac, pesnik, novinar i urednik, a za one najbliže – dobar čovek namrgođenog lica, katkad strog i odsečan, ali pre svega duhovit, pošten i pravičan. Za sebe je govorio da je „primenjeni književnik“ i „petao koji kukuriče svako jutro“, prijatelji i kolege su ga zvale Tmuša, dok su ga svi ostali znali kao Duška Radovića.
„Duško je mene baš voleo i u jednoj knjizi mi je napisao posvetu, ti imaš jednog tatu u Vršcu, a ja ću biti tvoj tata na Studiju B’. „I prosto je bio kao i svaki tata – umeo je da bude dobar, a umeo je da bude i strog, pa i da me izgrdi ako nije zadovoljan načinom na koji sam ja vodila program“, govori za BBC na srpskom Branislava Milunov, bivša voditeljka i novinarka. Milunov je na Studio B došla 1980. kao 23-godišnjakinja. Kaže da je Duško Radović od početka vodio računa o njoj – kako na poslu, tako i van njega, zbog čega i danas gaji posebna osećanja prema njemu. Pamti ga kao skromnog i jednostavnog čoveka koji se „gnušao umišljenosti, patetike, velikih reči i fraza“.
Petao sa durbinom na krovu Beograda
Leta 1975. na 23. sprat Beograđanke stiglo je veliko pojačanje. Nakon dosta kolebanja i nećkanja, Duško Radović na nagovor jednog od osnivača Studija B – Dragana Marković, prihvata poziv i priključuje se timu. Isprva je pisao tekstove za reklame – „drugačije, modernije i privlačnije poslovnim partnerima“. Tadašnji direktor Marković, uvideo je da Radović može da pruži više – novi programski sadržaj i dodatni kvalitet. Tako se jednog julskog jutra sa talasa radija Studija B prestonicom prolomilo „Beograde, dobro jutro“. Emisija je počinjala je u 7.15 ujutru, ali je Radović dolazio u redakciju već oko pola 5, ne bi li pripremio tekstove za program koji je išao uživo. Neretko je na posao dolazio natmuren i mrzovoljan, zbog čega su ga nazvali Tmuša.
„A u stvari je bio jedan dobrica, jako dobar i plemenit čovek“, ističe Milunov.
Kaže i da veoma brinuo o kolegama, te da je često jutarnjoj smeni donosio doručak – pogačice, topao hleb i jogurt. Inspiraciju je crpeo sa ulice, iz naroda i novina, a zatim je pretakao u tekstove koje je kucao na pisaćoj mašini u kancelariji punoj knjiga, gde je na stolu stajala pepeljara puna opušaka.
Kada ideje nisu same navirale postajao je nervozan, a smirivao se šetajući u krug, po hodnicima Studija B.
„Tada je bio jako ljut, nervozan, jer ništa nije smislio i ne daj bože ako mu se nađeš na putu“, priseća se Milunov, koja se sa Radovićem utrkivala ko će prvi ujutru da dođe na posao.
Milunov se priseća da je jednom prilikom mlađa koleginica prišla i prekinula „jutarnji ritual“ pitanjem: „čika Duško je l’ vama možda nije dobro“, na šta je reagovao tonac rečenicom: „skloni se, on tako razmišlja i traži inspiraciju“.
Upravo je tonac bio jedina osoba koja je smela da bude u prostoriji tokom emitovanja „Beograde, dobro jutro“, dok su ostale kolege iz prikrajka slušale šta je tog jutra Tmuša imao da poruči Beograđanima. Posle emisije, Radović je postajao „drugi čovek“, raspoložen i nasmejan, dok bi obilazio kancelarije pozdravljajući novinare i ostale radnike. Malo je sačuvanih audio zapisa iz tog perioda jer para za trake na kojima su emisije snimane nije bilo, pa su presnimavane, kaže Milunov. Ipak, tekstovi su objavljeni u tri knjige pod nazivom „Beograde, dobro jutro“.
Rečenice koje je Radović izgovarao u emisiji mnogi su nazivali aforizmima, što je on odlučno odbijao da prihvati.
„Govorio je da su to replike, misli o životu, prepoznavanja nas samih, zatim njegova zapažanja, razmišljanja i dosetke koje je prenosio slušaocima“, objašnjava Milunov. Osmehujući se dodaje da je Beograđanku upoređivao sa minaretom, a sebe sa hodžom koji se „svako jutro moli da svim imaju vodu, struju, mleko“. U nekom trenutku, redakcija mu je poklonila durbin pomoću koga je iz kancelarije posmatrao ulice Beograda – njegove neiscrne inspiracije. Tako je jednog jutra kada u Beogradu nije bilo grejanja uočio dim iz gradske skupštine. „Pročitao je u emisiji – kada Skupština grada može da se dimi, mogu da se dime i ostali – i na taj način ih naterao da ne lože jer nije lepo da se samo oni greju“, prepričava Milunov.
„Svaki Dušan je vredan, al’ Radović je samo jedan“
Duško Radović je rođen u Nišu, u železničarskoj porodici – 29. novembra 1922. Najveći deo života proveo je u Beogradu, gde se doselio iz Subotice. Pošto je odustao od Filozofskog fakulteta, koji je upisao po završetku Drugog svetskog rata, zaposlio se u gradskoj menzi u Beogradu. Odatle je Pionirskim novinama, urednika Branka Ćopića, 1947. godine poslao pesmu, potpisavši se kao Rajka Tokić. Ta pesma ga je kvalifikovala za rad u Pionirskim novinama, gde je ostao sedam godina i postao glavni urednik U bogatoj karijeri, bio je urednik programa za decu Radio Beograda i Televizije Beograd, izdavačkog preduzeća Borba i dečijeg lista Poletarac, i na posletku, radija Studio B.
Njegova radio-drama „Kapetan Džon Piplfoks“ iz 1953. godine ušla je u školsku lektiru. Tekst je adaptiran za pozorišnu predstavu, koja se, između ostalih, igra i u beogradskom Malom pozorištu, posle smrti Duška Radovića nazvanom po njemu. Radović je objavio i nekoliko zbirki pesama za decu – „Poštovana deco“, „Smešne reči“, „Vukova azbuka“. Čuvene pesme iz njegovog pera su Strašan lav, Plavi zec, Da li mi verujete, Zdravica i druge. Mnoge su postale hitovi za decu zahvaljujući izvedbi dečijeg hora „Kolibri“, a Zdravica – Sve što raste, htelo bi da raste, predstavlja himnu dečije manifestacije „Radost Evrope“ koja se održava u Beogradu od 1969. godine.
Radeći na televiziji, napisao je scenarije za brojne emisije, među kojima je i „Na slovo na slovo“ sa Mićom Tatićem i lutkom Aćimom u glavnim ulogama.
Čuvena je i njegova ljubav prema fudbalskom klubu Partizan. Njegov mlađi brat, atletski trener – Branimir Radović, kaže da je prva Duškova sportska ljubav ipak bila Crvena zvezda, ali da se nakon okončanja karijere prve zvezdine zvezde – Rajka Mitića, okrenuo „večitom rivalu“.
Pored fudbala Radović je voleo da igra šah i preferans, zanimao se za novu muziku i nove ploče koje su stizale na Studio B, a kažu i da se bojao pasa. Dobitnik je nagrada Neven, Mlado pokolenje, Zmajevih dečijih igara, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečiju književnost Hans Kristijan Andersen.
Danas je nedelja…
Emisija „Beograde, dobro jutro“ skinuta je sa programa radija Studija B novembra 1982. godine.
„Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih“, bila je navodno rečenica koja je razljutila političare, o čemu se razgovaralo i u predsedništvu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.
Ukidanje emisije izazvalo je gnev slušalaca koji su tražili da se Duško Radović vrati. Ivan Stambolić, tadašnji prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, krajem 1983. godine nudi Radoviću da ponovo pokrene emisiju. „Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dume“, glasio je njegov odgovor.
Preminuo je 16. avgusta 1984.
„Nažalost sve je bilo onako kako Duško nije želeo, da ga isprate ljudi koji su ga skinuli sa programa“, dodaje Branislava Milunov.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana, uz prisustvo oko 10.000 građana. Uspomene na njega očuvane su u širom Srbije – od imenima ulica, škola i pozorišta, preko murala i spomenika, do pesama i priča u školskim lektirama i čitankama.
Izvor: bbc
