Акдемик Матија Бећковић на додјели награде Извиискра Његошева, која му је ове године припала, сабранима у крипти Храма обратио се у свом препознатљивом надахнућу. Он је након прочитаних стихова ,,Праху оца поезије” спјева од 45 пјесама са по четрнаест стихова у римованим дистисима, призивајући Његошеву „Посвету праху оца Србије“ из “Горског вијенца” и „Посвету“ Сими Милутиновићу Сарајлији из “Луче микрокозма”, пјевао о Његошу – апотеозу којом је понирао у тајну пјесништва и језика највећег српског пјесника. У крупним замасима, разуђено и узвишено, савремени пјесник одгонета и слави класичног пјесника са призвуком старих похвала и молитве.
Академик Матија Бећковић је подвукао да је било боље да смо кроз минуле деценије потписивали Његоша онако како се он сам потписивао, а не како су други хтјели и потурали:
Његош се ријетко потписивао као Његош, писма понекад, књижевна дјела – никад, а увијек и по правилу: Владика Црногорски. Да смо његове спјевове потписивали онако како их је потписивао он сам, можда бисмо их боље разумели и дубље прочитали и протумачили. Ако би његова Црква од сад његова дјела објављивала под именом Ловћенски Тајновидац, како се потписују дела Јована Лествичника, Јована Златоустог или Светога Августина, његова појава и његов песмотвор не би тако дуго остајали изван објашњења – појаснио је он.
У даљем обраћању образложио је да су лик и дјела Владике Петра II Петровића систематски расчињавали и развладичили и цензурисали, потурајући лажне чињенице о његовом животу, фалсификујући историју:
Владику Петра Петровића у наше време су рашчинили и развладичили, његову цркву срушили и отели је њему и његовој Цркви. Мошти су му киднаповали, а његову херојку испевану без труна на језику цензурисали су и чак проглашавали геноцидном. Тврдили су да није држао ни до цркве ни до вере ни до свог владичанства, а именом Србин није звао Србе него српску веру, да би на крају закључили да ни та вера, ни та Црква, ни тај владика нису српски.
Матија Бећковић је даље појаснио да аманет који је Његош оставио у ствари значи да је желио не само да почива на врху завичајне планине, него и на мјесту највеће дубине свог дјела:
,,Од свега што је у његошологији написано, онај који ово говори себи би смео само приписати једну помисао на коју код других тумача нисам наишао. Наиме, скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену, којим почиње Горски вијенац по разумевању ако је одржан на Ловћену то значи на врху Ловћена, Горски вијенац је записник са те Скупштине. На мјесту гдје је одржана Владика црногорски подигао је цркву уз аманет да се у њој сахрани. Желио је да почива не само на врху завичајне планине, него и на мјесту највеће дубине свог дјела!”
Он је подсјетио да је заправо Његош својим мучеништвом након смрти огледаним у преметању његових костију, заправо постао свет, будући да су се његови кости преметнуле у мошти:
,,Рођен за кратак живот и велику славу желео је да борбу коју је водио за живота настави и послије смрти. Сахрањен је у владичанским одеждама са митром на глави, крстом у руци и панагијом на прсима, да би га у новијим временима као кашет костију осам пута претумбавали и пресахрањивали, па су се посмртним страдањем те кости преметнуле у мошти! Сви којима је Његош био свет и светиња, проглашени су светитељима прије њега. Дуго је за оне на небу био свет, а за ове на земљи није. Онако како је Његош прогласио светим свога стрица Светог Петра Цетињског, тако је о Његошевој 200. годишњици Митрополит Амфилохије прогласио Ловћенског Тајнивидца као пророчку свијест српскога народа на коме се обистинила она библијска: ‘да ће небо и земља проћи, али ријеч неће!” – закључио је он.
На самом крају свог обраћања Матија Бећковић је поручио да ће послије 24 године када је новчани дио Његошеве награде приложио ћивоту Светог Петра Цетињског, сада то учинити са новчаном наградом Извиискре Његошеве, али овог пута награду ће приложити ћивоту Митрополита Амфилохија:
,,Поштовани скупе, уз захвалност жирију који ме је наградио и покровитељу који је награду омогућио, допустите да додам и ово: Новчани дио Његошеве награде коју сам примио на Цетињу на Велики уторак, 1998. године приложио сам на ћивот Светог Петра Цетињског и предао у руке Митрополиту Амфилохију. После 24 године, у навечерје Лучиндана, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици новчани дио награде Извиискра Његошева прилажем на ћивот Амфилохија Радовића – Морачког Јасновидца и предајем у руке Митрополиту Јоаникију!”
Жири за додјелу Награде „Извиискра Његошева“, у саставу: проф. др Јован Делић, дописни члан Српске академије наука и уметности – предсједник (Београд), Милутин Мићовић (Никшић), проф. др Ранко Поповић, дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске (Бање Лука), проф. др Драган Станић (Нови Сад) и др Драган Хамовић (Београд), донио је одлуку да се, девета по реду, књижевна награда „Извиискра Његошева“ за 2021/2022. годину додијели академику Матији Бећковићу за његово цјелокупно пјесничко дјело.
Досадашњи добитници награде:
2007/2008 Миодраг Павловић ,,Живот у јарузи, Рајске изреке, Бесовски вртлози”
2009/2010 Рајко Петров Ного ,,Не тикај у ме”
2011/2012 Митрополит Амфилохије Изабрана дјела
2013/2014 Милован Данојлић цјелокупни књижевни рад
2015/2016 Љубомир Симовић цјелокупни књижевни рад
2016/2017 Ранко Јововић цјелокупно пјесничко дјело
2018/2019 Ђорђо Сладоје ,,Занатски дом”
2020/2021 Милосав Тешић цјелокупно пјесничко дјело
Текст, фото: Борис Мусић/Митрополија

