ДПС је успео да задржи власт свега у пет општина у Црној Гори (ни Цетиње није међу њима). У Подгорици су избори прошли боље него што је било очекивано, јер је ДПС урадио све што је могао не би ли задржао већину (датум избора је био неуставно померен, Зета је била административно издвојена из подручја града, направљена је најшира могућа коалиција савезника Мила Ђукановића).
Под оваквим околностима и у садашњем тренутку видимо да би ДПС спокојно изгубио и парламентарне изборе да су били расписани на време, да се не одуговлачи бесмислено око владе која нема легитимитет јер ни Скупштина више не рефлектује реално стање на црногорској политичкој сцени. За председничке изборе и даље остаје бојазан да анти-ДПС партије неће бити способне да пронађу заједничког ни адекватног противкандидата, али постоји нада да Мило Ђукановић барем неће победити у првом кругу, што може резултирати победом неког његовог конкурента.
Међутим, подгорички избори показали су једну веома битну тенденцију на црногорској политичкој сцени, две партијске коалиције које паразитирају на идентитету – једна око ДПС и друга око ДФ, нису успеле да испуне своје циљеве (ДПС да узме апсолутну већину, ДФ да буде други и да пребаци 20% подршке). Победила је Европа сад. Зашто? Из једноставног разлога што у једној урбаној средини као што је Подгорица грађани већински не желе да проживљавају 1918. и 1945. годину изнова и изнова.
У Подгорици се гласало за перспективне људе, за успешан програм, за неизругивање традицији али и против њене фетишизације (претварање традиције у нешто што је довољно само по себи), гласало се за Европу сад. То је био идеалан спој усмерености ка економским питањима, потврда ЕУ интеграција, уз одавање дужног поштовања традицији, таман онолико колико је потребно, а да то не прераста у кичасти псеудофанатизам. Подгорица је направила избор да буде европска престоница, која зна и своје корене и пут у будућност.
Пред покретом Европа сад је важан процес прерастања у праву странку државног нивоа. Мора се развијати страначка инфраструктура и привући одговарајући кадрови. Популарни бивши министри Спајић и Милатовић (и Одовић уз њих) нису довољни да носе читаву странку. Битно је не упасти у замку олигархије и не претварати партију у сувише инокосну структуру као што се десило демократама и УРА, видимо да је њихов успон заустављен. Европа сад може упасти у исту замку.
Александар Ђокић
