На овогодишњи Београдски сајам књига омиљена бестселер списатељица Љиљана Хабјановић долази са новим романом. „Кћери светог Василија“, трећи роман из низа „Острошко тримирје“ посветила је свом духовном оцу и пријатељу митрополиту Амфилохију.
СЛОБОДА ЈЕ У УМУ И СРЦУ: Љиљана Хабјановић Ђуровић, бестселер списатељица, у интервјуу за Новости о новом романуФото Н. Мараш
Роман је настао на основу историјских података и записа о чудима Светог Василија који су сачувани у архиви Острошког манастира. То је породична сага која обухвата период дужи од 100 година – од краја 19. века до наших дана.
Главна јунакиња Сара, рођена je 1980, расла деведесетих, ушла у девојаштво почетком двехиљадитих. Када уђе у четврту деценију живота, суочава се са својим ранијим изборима и кроз дугогодишњу и мукотрпну борбу за потомство сагледава свој живот на прави начин.
У роману се појављује низ бочних, веома занимљивих ликова, међу којима се издваја Сарина баба Рада. Сви они причају о греху и покајању, о праштању, стиду, слободи, правој и лажној и откривају ко су кћери Светог Василија.
– Баба Рада, рођена тридесетих година прошлог века у Бјелопавлићима, под Острогом, која је у детињству била пуна љубави и страхопоштовања према Светом Василију, по доласку у Београд 1946. постала је девојка новог доба и прихватила је да нема Бога. Али, прихватила је и све оно што је дошло као нужна последица тог отпадништва од вере и традиције – каже Љиљана Хабјановић Ђуровић.
– Тако почиње њена прича и драматичан пут који ће је на крају одвести назад до Острога. Као што се блудни син из Јеванђеља вратио у Очев дом.
Њена унука Сара одрасла је као дете које не зна за Бога. Сва је предата духу овог времена.
Духу себичности и самодовољности, духу лажне слободе и бестидности, духу лукавог изобличавања свих вредности и брисања граница између доброг и лошег, правог и лажног, онога што је за стид и онога што је за понос. И бабу и унуку ка покајању и промени води љубав.
Сара је открила смисао речи апостола Павла: „Све ми је слободно, али ми није све на корист“…
– Да, све нам је допуштено, јер нас је Бог створио као слободне, али није све што радимо добро за нас. Да бисмо остали истински слободни, не смемо ту предивну слободу коју нам је Бог дао користити да себе доведемо у стање ропства. Кроз болан и истовремено исцелитељски процес суочавања са собом самом схватила је да слобода није промискуитет.
Да пожуда није љубав. Да слобода није право да чинимо све што пожелимо. Није себичност. Самодовољност. Самоћа. Слобода није робовање свом изгледу и безглаво трчање за ужицима сваке врсте. Слобода је у уму. У срцу. Истинска слобода је унутрашња.
А имати унутрашњу слободу значи да нисмо дозволили да ишта овлада нама. И најзад је прихватила речи своје мајке да је слободна она жена коју поштују због њене памети, коју воле због њене доброте, којој се диве због њеног поштења. Јер, таква жена живи са Христом.
Роман „Кћери Светог Василија“ је и прича о праштању. Колико је тешко опростити себи и да ли сте ви себи некада морали нешто да опростите?
– Човек себи може да опрости грешку зато што нешто јесте или није рекао или урадио. Што се понео овако или онако. И мислим да лакоћа самопраштања зависи од човекове природе и тежине последица. Наравно да сам и ја понекад правила погрешне изборе. Ако је било на моју штету, говорила сам: „Шта ми је то требало!“, и трпела сам, понекад љута на себе, а понекад правдајући се себи да у датим условима нисам могла да поступим другачије. А када се дешавало да некога нехотице повредим, никада то нисам учинила намерно, осећала сам се лоше, стидела сам се и тражила прилику да то исправим – да се извиним и учиним за ту особу нешто лепо. Међутим, важно је нагласити да погрешка и грех нису исто. Човек себи не може да опрости грех. Није му дато то право. Грех човеку може да опрости само Бог. А да би добио опроштај од Бога, грешан човек мора да сагледа свој грех. Да се искрено покаје. Да се промени. Да себе изгради као ново биће. Да учини оно што се назива онтолошким превратом. За разумевање покајања као онтолошког преврата био ми је драгоцен текст „Могућност примене покајне праксе ране цркве у савременом добу“. То је докторски рад епископа жичког Јустина.
Због чега ће, како кажете, стид спасти овај, често би се могло рећи, срамотни свет?
– Ове речи славног руског редитеља Андреја Тарковског чула сам од митрополита Амфилохија. Када почнемо да се стидимо својих мисли и својих поступака и да због тог стида мењамо своје понашање, па, ако је нужно, и своју природу, када се одрекнемо неморала и безосећајности, постаћемо бољи. Тај стид, због кога човек постаје бољи, може спасти свет. Јер, ако свако од нас постане бољи, моралнији, човечнији, свет ће постати боље место.
Ово није први пут да пишете о чудима Светог Василија. Да ли сте ви осетили његову милост?
– Да, много пута. Осетила сам његову снажну заштиту и помоћ у данима који су били најтежи за моју породицу и мене саму. Али, он повремено огласи своје присуство и тако што удеси неке догађаје у мојој свакодневици. На тај начин ми потврди да сам на добром путу. Тако је било и током писања романа „Кћери Светог Василија“. А сваки одлазак под Острог и сваки знак његове милости испуне ме захвалношћу, љубављу и страхом Божјим.
Ко су кћери Светог Василија?
– Нека ту тајну читаоцима романа открију оне саме.
Шта би данас, у времену све веће отуђености Свети Василије поручио својим кћерима?
– Можда би нас подсетио на речи из Јеванђеља да нас само љубав може спасти. Љубав према Богу и љубав према ближњима. Љубав коју примамо и љубав коју дајемо. Таква љубав спасла је јунакиње романа Сару и њену бабу, али и њихове преткиње.
Радујете ли се предстојећем Сајму књига у Београду?
– Бескрајно се радујем Сајму књига. Ужелела сам се сусрета са читаоцима и оних дивних, топлих и узвишених осећања која нас све обузму на том великом празнику књиге. И ове године бићу на свом штанду и чекаћу читаоце свакога дана од 10 до 20 часова.
Филм „Света Петка – крст у пустињи“ ниже успехе и осваја награде. Сигурно сте поносни на сина Хаџи-Александра Ђуровића и на оно што остварује на професионалном плану?
– Успеси филма, нарочито велики број гледалаца и писма пуна похвала која и њему и мени стижу преко друштвених мрежа, радују ме, пре свега зато што им се Александар радује. Он ових дана доживљава онај блистави тренутак коме теже сваки уметник – да му после мукотрпног и преданог рада (радио је на филму шест година), стручна јавност одаје признање, а публика његово дело прихвата са разумевањем и љубављу. Сваки мајка и отац могу да буду поносни на своје дете, без обзира на то којим се послом бави, ако је то дете добар и честит човек.
Извор: Новости
