Na ovogodišnji Beogradski sajam knjiga omiljena bestseler spisateljica Ljiljana Habjanović dolazi sa novim romanom. „Kćeri svetog Vasilija“, treći roman iz niza „Ostroško trimirje“ posvetila je svom duhovnom ocu i prijatelju mitropolitu Amfilohiju.
SLOBODA JE U UMU I SRCU: Ljiljana Habjanović Đurović, bestseler spisateljica, u intervjuu za Novosti o novom romanuFoto N. Maraš
Roman je nastao na osnovu istorijskih podataka i zapisa o čudima Svetog Vasilija koji su sačuvani u arhivi Ostroškog manastira. To je porodična saga koja obuhvata period duži od 100 godina – od kraja 19. veka do naših dana.
Glavna junakinja Sara, rođena je 1980, rasla devedesetih, ušla u devojaštvo početkom dvehiljaditih. Kada uđe u četvrtu deceniju života, suočava se sa svojim ranijim izborima i kroz dugogodišnju i mukotrpnu borbu za potomstvo sagledava svoj život na pravi način.
U romanu se pojavljuje niz bočnih, veoma zanimljivih likova, među kojima se izdvaja Sarina baba Rada. Svi oni pričaju o grehu i pokajanju, o praštanju, stidu, slobodi, pravoj i lažnoj i otkrivaju ko su kćeri Svetog Vasilija.
– Baba Rada, rođena tridesetih godina prošlog veka u Bjelopavlićima, pod Ostrogom, koja je u detinjstvu bila puna ljubavi i strahopoštovanja prema Svetom Vasiliju, po dolasku u Beograd 1946. postala je devojka novog doba i prihvatila je da nema Boga. Ali, prihvatila je i sve ono što je došlo kao nužna posledica tog otpadništva od vere i tradicije – kaže Ljiljana Habjanović Đurović.
– Tako počinje njena priča i dramatičan put koji će je na kraju odvesti nazad do Ostroga. Kao što se bludni sin iz Jevanđelja vratio u Očev dom.
Njena unuka Sara odrasla je kao dete koje ne zna za Boga. Sva je predata duhu ovog vremena.
Duhu sebičnosti i samodovoljnosti, duhu lažne slobode i bestidnosti, duhu lukavog izobličavanja svih vrednosti i brisanja granica između dobrog i lošeg, pravog i lažnog, onoga što je za stid i onoga što je za ponos. I babu i unuku ka pokajanju i promeni vodi ljubav.
Sara je otkrila smisao reči apostola Pavla: „Sve mi je slobodno, ali mi nije sve na korist“…
– Da, sve nam je dopušteno, jer nas je Bog stvorio kao slobodne, ali nije sve što radimo dobro za nas. Da bismo ostali istinski slobodni, ne smemo tu predivnu slobodu koju nam je Bog dao koristiti da sebe dovedemo u stanje ropstva. Kroz bolan i istovremeno isceliteljski proces suočavanja sa sobom samom shvatila je da sloboda nije promiskuitet.
Da požuda nije ljubav. Da sloboda nije pravo da činimo sve što poželimo. Nije sebičnost. Samodovoljnost. Samoća. Sloboda nije robovanje svom izgledu i bezglavo trčanje za užicima svake vrste. Sloboda je u umu. U srcu. Istinska sloboda je unutrašnja.
A imati unutrašnju slobodu znači da nismo dozvolili da išta ovlada nama. I najzad je prihvatila reči svoje majke da je slobodna ona žena koju poštuju zbog njene pameti, koju vole zbog njene dobrote, kojoj se dive zbog njenog poštenja. Jer, takva žena živi sa Hristom.
Roman „Kćeri Svetog Vasilija“ je i priča o praštanju. Koliko je teško oprostiti sebi i da li ste vi sebi nekada morali nešto da oprostite?
– Čovek sebi može da oprosti grešku zato što nešto jeste ili nije rekao ili uradio. Što se poneo ovako ili onako. I mislim da lakoća samopraštanja zavisi od čovekove prirode i težine posledica. Naravno da sam i ja ponekad pravila pogrešne izbore. Ako je bilo na moju štetu, govorila sam: „Šta mi je to trebalo!“, i trpela sam, ponekad ljuta na sebe, a ponekad pravdajući se sebi da u datim uslovima nisam mogla da postupim drugačije. A kada se dešavalo da nekoga nehotice povredim, nikada to nisam učinila namerno, osećala sam se loše, stidela sam se i tražila priliku da to ispravim – da se izvinim i učinim za tu osobu nešto lepo. Međutim, važno je naglasiti da pogreška i greh nisu isto. Čovek sebi ne može da oprosti greh. Nije mu dato to pravo. Greh čoveku može da oprosti samo Bog. A da bi dobio oproštaj od Boga, grešan čovek mora da sagleda svoj greh. Da se iskreno pokaje. Da se promeni. Da sebe izgradi kao novo biće. Da učini ono što se naziva ontološkim prevratom. Za razumevanje pokajanja kao ontološkog prevrata bio mi je dragocen tekst „Mogućnost primene pokajne prakse rane crkve u savremenom dobu“. To je doktorski rad episkopa žičkog Justina.
Zbog čega će, kako kažete, stid spasti ovaj, često bi se moglo reći, sramotni svet?
– Ove reči slavnog ruskog reditelja Andreja Tarkovskog čula sam od mitropolita Amfilohija. Kada počnemo da se stidimo svojih misli i svojih postupaka i da zbog tog stida menjamo svoje ponašanje, pa, ako je nužno, i svoju prirodu, kada se odreknemo nemorala i bezosećajnosti, postaćemo bolji. Taj stid, zbog koga čovek postaje bolji, može spasti svet. Jer, ako svako od nas postane bolji, moralniji, čovečniji, svet će postati bolje mesto.
Ovo nije prvi put da pišete o čudima Svetog Vasilija. Da li ste vi osetili njegovu milost?
– Da, mnogo puta. Osetila sam njegovu snažnu zaštitu i pomoć u danima koji su bili najteži za moju porodicu i mene samu. Ali, on povremeno oglasi svoje prisustvo i tako što udesi neke događaje u mojoj svakodnevici. Na taj način mi potvrdi da sam na dobrom putu. Tako je bilo i tokom pisanja romana „Kćeri Svetog Vasilija“. A svaki odlazak pod Ostrog i svaki znak njegove milosti ispune me zahvalnošću, ljubavlju i strahom Božjim.
Ko su kćeri Svetog Vasilija?
– Neka tu tajnu čitaocima romana otkriju one same.
Šta bi danas, u vremenu sve veće otuđenosti Sveti Vasilije poručio svojim kćerima?
– Možda bi nas podsetio na reči iz Jevanđelja da nas samo ljubav može spasti. Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjima. Ljubav koju primamo i ljubav koju dajemo. Takva ljubav spasla je junakinje romana Saru i njenu babu, ali i njihove pretkinje.
Radujete li se predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu?
– Beskrajno se radujem Sajmu knjiga. Uželela sam se susreta sa čitaocima i onih divnih, toplih i uzvišenih osećanja koja nas sve obuzmu na tom velikom prazniku knjige. I ove godine biću na svom štandu i čekaću čitaoce svakoga dana od 10 do 20 časova.
Film „Sveta Petka – krst u pustinji“ niže uspehe i osvaja nagrade. Sigurno ste ponosni na sina Hadži-Aleksandra Đurovića i na ono što ostvaruje na profesionalnom planu?
– Uspesi filma, naročito veliki broj gledalaca i pisma puna pohvala koja i njemu i meni stižu preko društvenih mreža, raduju me, pre svega zato što im se Aleksandar raduje. On ovih dana doživljava onaj blistavi trenutak kome teže svaki umetnik – da mu posle mukotrpnog i predanog rada (radio je na filmu šest godina), stručna javnost odaje priznanje, a publika njegovo delo prihvata sa razumevanjem i ljubavlju. Svaki majka i otac mogu da budu ponosni na svoje dete, bez obzira na to kojim se poslom bavi, ako je to dete dobar i čestit čovek.
Izvor: Novosti
