Време је показало величину његовог дела. Његових речи, такође. Ове с почетка текста оџвањају данас и као гонг и као упозорење и као вапај можда и више него у време када их је исписао. Поменимо, први део “Аутобиографије”, који је објављиван, по речима Снежане Мишић написао је 1921 поводом проглашења за редовног члана Академије наука и уметности, други део који је написао 1946 никада није објављен и чува се у Архиву САНУ. Изложба „Урош Предић – живот посвећен лепоти и уметности“ отворена је 7. октобра, а траје до 31. јануара 2023. године.
Без заштите општег добра не може бити ни индивидуалне среће и напретка – речи су чувеног уметника Уроша Предића. Написао их је у писму Богдану Дунђерском маја 1928. године, током живота урадио је близу 1700 уметничких дела од којих је око 100 публици представљено на изложби „Урош Предић – живот посвећен лепоти и уметности“ у Галерији Матице српске У зналачкој и занимљивој поставци (др Снежана Мишић и др Игор Борозан) обухваћена су и она свима знана и она мање позната, до сада не излагана.
Каква заносна игра снова и јаве, мита и историје, страха и наде у додиру или на размеђи заносне комозиције с тајновитим плавичастим тоновима на небесима и модро зеленог тла на којем је уточиште нашло самоникло дрвеће, на платну „Визија у облацима“ из 1887, које се иначе чува у Народном музеју Зрењенин. И путеност, и ода животу, и снага љубави, и обзорје мајчинске нежности што у себи носи јачину попут стене исијава из „Мадоне у кругу“ (1942) која је у приватном власништву. Као да се и кроткост и непоколебљивост у исти мах крију у погледу „Портрета даме у фотељи“ (1920), делу из приватне колекције. Један акт
Тог стидљиво сунчаног преподнева 12. октобра уприличено је стручно вођење за представнике медија.Сусретљива Снежана Мишић током непуних сат зналачки и инспиративно провела нас је кроз изложбу. Прокрстарили смо кроз периоде, теме, фазе… А уз корак од једног до другог дела човеку падне на памет и она чувена реченица Достојевског (из „Идиота“) да ће лепота спасити свет, односно помисао:или ће лепота, у пуном смислу тог појма, спасити свет или и треба да пропадне. Живот и стваралаштво Уроша Предића (1857-1953), каже, обележила су три развојна периода и три географка простора; након основног образовања које је стекао у родном Орловату и околину (Црепаја, Панчево) жудња за знањем одвела га је у Беч где се образовао као стипендиста Матице српске. Из града на лепом плавом Дунаву вратио се у Завичај, у родну кућу у којој је провео наредних 15 година, а потом преселио у Београд, где је остао до краја живота.
Још на студијама у Бечу (1876-1883) истицао се сигурним, јасним цртежом. Његов таленат је заблистао и у раду у уљу према живом моделу „Надурена девојчица“ који му је донео 1879. награду за најбољи студентски рад. А та је „Надурена девојчица“, са својим слутњама, остала уз њега читав живот. Држао ју је у свом атељеу, у одајама у којима је живео, можда и у души, ко ће га знати, све док је није, на заласку овоземаљских дана, даривао Матици српској, јер њихов је стипендиста био онда кад ју је изнедрио.
Снежана Мишић напомиње да је бечки период Предићевог стваралаштва био обележен и настанком првих жанр композиција. А њих ће, потом, развити по повратку у Орловат, у дане за које је сам записао:“…и настаним се у Орловату 1894, где сам провео 15 најбољих година свог живота, крај матере, ослобођен свих обавеза варошког живота, које одузимају времена. Испуњавање човечанских дужности давало ми је драгу накнаду за напуштање свих младалачких амбиција.“ У том периоду долази и до великог Предићевог међународног успеха. На светској изложби у Паризу 1889. излаже три слике „Херцеговачки бегунци“, „Сироче на мајчином гробу“ и „Весела браћа (жалосна им мајка)“ које су награђене бронзаном медаљом, освојиле су и публику и критику, а прве две откупио је Михајло Пупин, у то време већ познати светски научник, Предићев пријатељ из школских дана, који их је, касније, поклонио Народном музеју.
А „Весела браћа (жалосна им мајка)“ – призор неколико сељана којима је расположење подигла која чашица више те не маре ни за блато по коме газе, ни за оне што их с негодовањем гледају – разгаљују. Мада их је Предић, по сопственом признању, радио као опомену и придику, али авај – неуспешну. Након смрти мајке, коју је тешко поднео, одлази 1909. на студијски пут у Италију, о чему исцрпно пише у свом дневнику, и потом се настањује у Београду, у улици која се данас зове Светогорска, број 27, где му је био и атеље.
Ту су настале заносне слике Београда, призори који у структури, боји, потезу… носе и отелотворују дух града. Снежана Мишић наводи да су тада уследиле године у којима Предићево стваралаштво достиже свој врхунац, постаје један од најтраженијих сликара, активно учествује у развоју уметничког и културног живота престонице, добија признања и одликовања. Поменимо један је од оснивача друштва “Лада” 1904. и био је непрекидно члан овог друштва, као и његов прво председник, па дугогодишњи почасни председник, један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник. Испрва је, наводи Снежана Мишић, био углавном везан за портретно и црквено сликарство, с повременим, краћим окретањима ка сликању предела. Тада је настао и један акт („Женски акт у ентеријеру“ ) који је остао једини у његовом опусу. С временом све више је био ангажован и на илустраторским пословима за књиге, часописе… Тешко је подносио време Другог светског рата, ретко напуштао атеље, утеху тражио у сликању. У каталогу, чији је аутор такође Снежана Мишић, наводи се да је последње године животауз сликарство, посветио је и томе да напише и други део „Аутобиографије“ 1946. и уз њу сачини комплетан списак својих радова које је предао Академији наука и уметности.
Нестали краљичин портрет
У тематском смислу, напомиње ауторка изложбе, део радова Уроша Предића окренут је слици света у малом, односно анегдотском и социјалном жанру („Ране наших сељака“, „Банаћани пред вратима адвоката“…), али га је понајвише привлачио свет деце коју приказује како се играју, јуре око дуда или сеоског бунара, санкају, трчкарају са животињама… („Биће белаја“, „Деца под дудом“, „Старији брат учи млађег да дуби у углу“…). У последњој деценији XИX века у Предићевом стваралаштву је дошло до тематске преоријентације од жанр сликарства ка религиозном, које, уз портрете, представља најобимнији део његовог ликовног опуса. Између осталог урадио је маестрални, монументални иконостас у Цркви Светог Великомученика Георгија у старом Бечеју. Његово сликање црквених тема је било и критиковано. Рецимо за „Богородицу са Христом“ – икона коју је радио као дар Арсе и Анке Пајевић за Богородичин трон у Алмашкој цркви у Новом Саду (1905) замерано му је да је богородицу превише насликао као реалну жену.
Он, пак, у својој „Аутобиографији“, између осталог, пише: “Мени је било немогуће да се навијем неколико векова унатраг, него сам решио да предмете црпем непосредно из Еванђеља, Житија Светих, итд…да их слободно схватим у обиму мојег знања и моје маште и да их прикажем модерним средствима на савремен начин, водећи при том ипак рачуна о неким изреченим прописима и захтевима православне цркве“.
А забележио је и: “По мом рачуну, настаје сваким даном не само ново столеће, него читава нова вечност, док у исти мах престаје по једно старо столеће, стара вечност. Ја се осећам дакле не само у простору као средиште ове васионе, него и погледом на време ја стојим увек у среди између две вечности“. Најбројнији у Предићевом опусу су портрети, њих преко 1.000. Сликао је; угледне личности, владаре, црквене великодостојнике, војводе, генерале, уметнике, добротворе, даме, девојке… Посебно је занимљива прича о портрету Краљице Наталије Обреновић који је данас у приватном власништву у Канади, а било је одвећ компликовано прибавити орегинал за изложбу. Но, Предић је портрет насликао када се краљица Наталија после изгнанства вратила у Београд. Сама је осмилила ште и како је окружује; ту су француски „Фигаро“ и српски женски часопис,икона, ћилим… Слика је нестала у Мајском преврату 1903. Појавила се пуно година касније (2007) на аукцији у Лондону, када ју је купила породица Сретеновић из Торонта.
Међу изложеним делима су и чувени радови „Девојка на студенцу“, „Херцеговачки бегунци“, „Панорама Београда“, „Аница Савић Ребац“, цртеж који је урадио као осмогодишњак, “Косовка девојка” које је радио по наруџби Кола српских сестара, 1914. израдио скицу, а дело завршио 1919. по окончању Првог светског рата, затим…
Посебну целину на изложби чине радови везани за Матицу српску, портрети њених челника, добротвора, затим уметника међу којима Лаза Костић, научника (Михајло Пупин)… Хроничари бележе да је и у дубокој старости био пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио, поломио ногу, од тога се никада није потпуно опоравио.Убрзо је отишао са овога света, 11. фебруара 1953. у Београду, у својој 96. години, а према сопственој жељи сахрањен је у родном Орловату.
Као Дон Кихот
Изложба је – уз подршку ОТП банке која је организовала и поменуто стручно вођење за новинаре – уприличена у оквиру обележавања 175 година Матице српске. Управница Галерије Тијана Палковљевић Бугарски у уводном тексту каталога, између осталог, наводи: ”У делатности Уроша Предића преламају се све посебности деловања Музеја, касније Галерије Матице српске:прикупљање, чување, проучавање и представљање националне уметности, с циљем грађења националног идентитета кроз деловање ликовне уметности и деловање музеја. С правом можемо рећи да је он понос Матице српске не само због свог уметничког опуса него и због улоге коју је имао у раду ове установе и њеног музеја, самим тим и читаве националне културе.” Уз Предићева уметничка дела изложба обухвата фотографије, документа, радове других посвећене Предићу. Међу њима и очаравајући, инспиративан и духовитошћу прожет рад Бете Вукановић која га је представила као Дон Кихота.
Изложена дела су из Народног музеја Србије, Народног музеја Зрењанин, Матице српске, Музеја Српске православне цркве, Музеја града Београда, Факултета ликовних уметности у Београду, Националног музеја модерне умјетности из Загреба, и других установа и институција, као и дела из приватних колекција.
Захваљујући примени савремених технологија и сарадњи са Катедром за рачунарску графику Факултета техничких наука у Новом Саду у дигиталној форми доступни су цртежи Уроша Предића из Галеријске колекције, као и иконостас цркве Светог великомученика Георгија у Бечеју… У оквиру пројекта “Урош Предић за све” део уметникових радова представљен је у тактилном виду, тродимензионални модели са аудио описима као и каталог на брајевом писму, а намењено слабовидима. Изложба обухвата и документарни филм са играним структурама где Предића врсно тумачи Радоје Чупић, затим едукативни програми за најмлађе „Био једном један сликар. Урош Предић“, радионице „Предић као стрип јунак“, а за особе трећег доба програм „Предић у коферу“, инклузивне радионице, а стручна вођења су свакодневна. У својој “Аутобиографији” из 1921. је записао: ”Моја биографија могла би се исписати у неколико врста, јер моји су дани текли обичним током живота обичних људи, у истрајном раду, без занимљивих авантура, којима обилују животописи уметника, без истакнуте улоге у нашем друштвеном животу, па и без осетних утицаја на нашу уметност. Истина, сваки раденик доприноси свој позитивни део општем напретку, па сам и ја дао свој прилог у којем има и нешто новога и орегиналнога; али не у толикој мери, да би моја појава чинила видљиву етапу нап уту развића наше културе. Нисам пошао сасвим новим, неслућеним правцем, отварао нове видике, давао тон једном поколењу, стварао укус своме добу и забележио своју личну ноту у листовима наше културне историје. Штујући ауторитет великих претеча, који су својим делима дали норму признавању и непремашену кроз дуги низ векова, ја сам се трудио да им се приближим у отмености схватања, у искрености осећања, у тачности опажања и у верности приказивања природе у слици, а нарочито човека и његове душе”.
Велики људи су углавном скромни, врло скромни.
Време је показало величину његовог дела. Његових речи, такође. Ове с почетка текста оџвањају данас и као гонг и као упозорење и као вапај можда и више него у време када их је исписао. Поменимо, први део “Аутобиографије”, који је објављиван, по речима Снежане Мишић написао је 1921 поводом проглашења за редовног члана Академије наука и уметности, други део који је написао 1946 никада није објављен и чува се у Архиву САНУ. Изложба „Урош Предић – живот посвећен лепоти и уметности“ отворена је 7. октобра, а траје до 31. јануара 2023. године.
Извор: Блиц
