Прије четири године основан је Покрет за очување Косова и Метохије. Том приликом оснивачи, међу којима су били угледни универзитетски професори, научни јавни радници издали су и Апел који је као јединствена изјава оснивача и потписника требао објединити све расположиве снаге, хомогенизовати опште расположење, престројити и преиспитати до тад учињено у одбрани Косова и Метохије од стране српских власти, српских светиња и српске популације која је остала на КиМ.
Пише: АЛЕКСАНДАР ТУТУШ
Гајио сам као и многи други наду да ће оснивање Покрета бити само увертира за политичку артикулацију која ће уродити прије свега – након легитимне политичке борбе, дакле учествовања у изборном процесу и заузимања одређених позиција у законодавним и извршним тијелима Републике Србије – транспарентнијим преговарачким процесом који је и даље под велом тајне и утврђивање позиција које ће пред каквом таквом међународном заједницом, уз евентуално покровитељство Русије и Кине у УН – једном бити покренуте са неповољне и погубне тачке за интересе Србије и српског народа.
На жалост до политичке артикулације није дошло, на против врло брзо је међу истакнутим члановима Покрета дошло до размирица око начина борбе и избора сљедећих корака. Активности Покрета сводила су се ових година углавном на рад сајта, повремене хуманитарне активности, али конкретна политичка борба изостаје.
Оснивање Покрета и тај први Апел били су као послато писмо српској јавности и институцијама. Писмо које шаље отета свијест и памћење, које је окупирану косовску територију осјећала као трајно понижење, понижење које пријети да постане трајна особина наредних покољења.
Након четири године, ових наших дана објављује се нови Апел, нова Декларација. Тај нови документ који опет има исти задатак да обједини патриотске снаге, овог пута укључивши и четири опозиционе парламентарне странке – у одбрани КиМ те његовој поступној реинтеграцији у државно-правни поредак Републике Србије.
Нова декларација је враћено писмо отетој свијести и памћењу, послато прије четири године у име Покрета. Четири године је путовало то писмо као први Апел. Отети је дао давно отмичарима своје писмо у нади да ће доћи до његових ближњих. Након четири године то писмо, неотворено опет је у рукама отетог.
Отети смо ми сви. Отета је јавност, отете су институције, отета је свијест и памћење. Слати писмо по отмичару није начин. Ако већ несувисли коментари питају међусобно осуђујући за предлог, подругљиво и цинично, може се започети негативном дефиницијом – односно како се проблем не може ријешити.
Проблем Косова и Метохије вјековно је питање, уткано у само наше биће. Оно је симптом. Кад год је српски организам био јак, Косово је било његово здраво, пулсирајуће срце. Кад је пак, тај организам посустао, Косово бива идеалом, далеким и у правилу – туђим.
Отмичар српских институција у овом тренутку је колонијални управник Александар Вучић. Жамор несугласја химна је колоније Србије.
Говорити о правној борби кад су тренутно на удару сами професори правног факултета (Нови Сад), није боље ни на београдском, окупиран Уставни Суд, Тужилаштво – није могуће.
Да би се уопште могло говорити о Косову, али и свим осталим проблемима, да би предлози имали икаквог смисла, потребно је институције вратити у правно задати оквир државе Србије. До тада, свака иницијатива, колико год у себи садржала искрене намјере, биће писмо које се враћа неиспоручено, јер просто институције које би требале радити свој посао, а то је превасходно интерес републике уз поштовање устава и закона, нису на својој адреси. Сва писма завршавају као непожељна пошта у сандучету Предсједника.
Та је ситуација кудикамо погубнија него криза на Косову. Опис овог запетљаног чвора би гласио; Албанци са Косова и Предсједник Србије који преговара с њима очито имају истог налогодавца или више њих. Да ли је тренутна превага клуба из Лондон ситија, америчке администрације или Берлина, нама су непознанице. Док је за нас Косово духовно питање колико и територијално, тајни преговори за свој предмет искључиво имају материјално богатство и ресурсе.
Повремено сазнамо шта више није српско. Сваки од тих потенцијала био је изванредан адут у преговарачком процесу. Док је већина енергетске инфраструктуре била српска, она народна чије овце његово је и брдо, није имала прођу. Али ако се одрекнемо или продамо брдо, онда са чобаном више немамо шта разговарати.
Да ли су у тајним преговорима сви српски адути продати? Велика је загонетка.
Да би то истражили, одлучна политичка артикулација и узимање српских институција из руку отмичара Александра Вучића први је корак који би отворио врата смисленим предлозима умних људи у Србији, којих има засигурно.
Иначе ће и најновија Декларација лутати као писмо које смо у нади да ће нам фамилија чути да смо добро дали наивно нашем отмичару.
Ако питате мене, кувара из Ирске или незапосленог професора философије с Полаче код Книна, због својих ставова невољко објављиваног писца – могу помоћи слободом свог говора, слободом која се плаћа крвавим радом. И то је нешто. И таквих је много. Који за ауторитет имају само своју спремност на рад и таленат прилагођавања. И потребу да кажу слободно што их тишти, не плашећи се да ће испаштати због другачијег мишљења.
Кад се одрекнемо својих привилегија које су за већину једини Завјет, онда ћемо имати прилику да једном, кад институције гдје раде наши уцјењени и уплашени интелектуалци буду мјеста на којима ће се првенствено цијенити стручност, а не политичка подобност – онда ћемо моћи преговарати о Косову с Албанцима, јер они су факт, као и наше насљеђе и право на ђедовину. До тад оно о чему би причали није ни наше ни њихово.
Док сами нисмо своји, ми и немамо позицију у преговорима, нити знамо шта се и по којој цијени на Косову продаје. Признање је постала флоскула којом се замајавамо. Суштински, кад је прије него што је дошла на власт италијанској премијерки Ђорђи Солвини објашњено да југ Италије мора остати пропустан за Африканце, кад је југ САД –а отворен за масован улазак из Латинске Америке – суверенитет не постоји. Нема га ни Косово, ни Србија.
У будућности, с оним што није продато на Косову можда ће се моћи преговарати и разговарати са косовским Албанцима о заједничкој екплоатацији, привредним пројектима. То су прије продаје биле и Газиводе, и Трепча и комуникације као значајни адути за преговоре о хтјели не –хтјели заједничкој будућности.
Али, док у Србији нема угља поред Колубаре и СНС министара и менаџера, док поред Шумадије у Србији нема млијека, немојте мене питати подругљиво да предложим план за Косово.
Ја само кажем, немојте писмо ближњима на Косову давати опет отмичару да им га однесе.
