Тужићу ноћашњу кишу
И вјетар који ми претура лобању
Ваљда у овој земљи зна и најмање дијете
Да је неприкосновеност страна загарантована
И зато молим за лични мир
Нека киша и даље пада
Поштарима на знање
За приступ у моју собу
Ставио сам вето
Проста им била сва писма из Титограда
На памет знам већ све то
Пише ми сестра
Kао тешко јој да оговара
И зато нека настави мама
Знаш сине подигли смо се сви од грипа
И чули да те она бестидница вара
Ти си је волио много
А она се штипа
с гилиптером неким синоћ испод кишобрана
И зато преко мене живе
Неће та курва у ову кућу вала
Затим сјетни поздрав
Двије-три сузе би спаковала
Збогом сине воли те мама
Опростите мојој мами
Она је као свака мама
Опростите и мојој сестри
Жена по обичају неће да оговара
Опростите и мојој драгој
Мислила је неће видјет нико
Синоћ испод кишобрана
А моја дјевојчица
Била је кћи уваженог тате
И маме Марте
Имала је цитроен
Учила средњу школу
Читала часописе стране
Имала стан на читавом спрату
Возачку дозволу
Моја једјевојчица била право чудо
Имао сам и ја не да нијесам
Бонове за храну
Шестокреветну собу
У студентском дому
Визу за бувару
И слободу кретања на сваку страну
И причали смо причали свашта
Говорио сам јој о Русима
О Римском праву
О привредном развоју између два рата
Били смо против рата у Вијетнаму
Причала је и она мени
Не да није
Kако је упознала црнца на мору
Kако до тада није вјеровала жени у неке ствари
И обично како то бива
У нас љети на одмору
А наша љубав није била тајна
И сви су знали
Чак и њени стари
За уваженог тату био сам вашљиви студент
Бунџија првог реда
Спреман чак и на смак свијета
И заиста био сам ружан
Гледајућ са спрата или каквог кабинета
А њеној мами
Ах мами
Био сам и мио
И једном посматрајући ме преко клавира
На којем није знала да свира
Оте се суза дами
И рече ми сјетно
Kако је подсјећам на љубав прву
Тамо на неког талијанског официра.
Веселин М. Ракчевић
*Писмо, 17. март 1969. године, Београд

