Ove nedelje se završio u Napulju megakonkurs za 500 čistača ulica na kome je uzelo učešće 26.114 kandidata. Da, dobro ste pročitali, dvadeset šest hiljada i sto četrnaest ljudi. Štaviše, među njima su bile 1.232 osobe sa fakultetskom diplomom, dok je preko 10.000 učesnika konkursa imalo viši stepen obrazovanja od traženog. Da sve bude još grotesknije, morali su da polažu ispit iz opšte kulture, poznavanja zakona o zaštiti ambijenta i naravno ekologije, pošto je politički korektno ime za nekadašnje smetlare – ekološki radnik. Sve u svemu, više od tri nedelje kroz mastodontske sale napuljskog sajma (La Mostra d’Oltremare), u tri smene dnevno prolazile su na stotine žena i muškaraca svih doba, od 18 godina do 55, s tremom kako će odgovoriti na 50 od gotovo 5.500 pitanja za koja je trebalo da nauče odgovore i koje su dobili u momentu kada su predali molbu za prijem na konkurs.
Zvuči kao kafkijanski vic da je za čišćenje i pranje ulica i pražnjenje kontejnera u Napulju potrebno znati imena mora koje zapljuskuju Grčku, kada je grupa Maneskin pobedila na Sanremu ili kako se zove glavni junak Pirata sa Kariba (Džek Sparou sa glavom i bradom Džonija Depa), inače ništa od uniforme ekološkog radnika.
Ove nedelje se završio u Napulju megakonkurs za 500 čistača ulica na kome je uzelo učešće 26.114 kandidata. Da, dobro ste pročitali, dvadeset šest hiljada i sto četrnaest ljudi. Štaviše, među njima su bile 1.232 osobe sa fakultetskom diplomom, dok je preko 10.000 učesnika konkursa imalo viši stepen obrazovanja od traženog. Da sve bude još grotesknije, morali su da polažu ispit iz opšte kulture, poznavanja zakona o zaštiti ambijenta i naravno ekologije, pošto je politički korektno ime za nekadašnje smetlare – ekološki radnik. Sve u svemu, više od tri nedelje kroz mastodontske sale napuljskog sajma (La Mostra d’Oltremare), u tri smene dnevno prolazile su na stotine žena i muškaraca svih doba, od 18 godina do 55, s tremom kako će odgovoriti na 50 od gotovo 5.500 pitanja za koja je trebalo da nauče odgovore i koje su dobili u momentu kada su predali molbu za prijem na konkurs.
Zvuči kao kafkijanski vic da je za čišćenje i pranje ulica i pražnjenje kontejnera u Napulju potrebno znati imena mora koje zapljuskuju Grčku, kada je grupa Maneskin pobedila na Sanremu ili kako se zove glavni junak Pirata sa Kariba (Džek Sparou sa glavom i bradom Džonija Depa), inače ništa od uniforme ekološkog radnika.
Jedan od parametera koji deli Italiju na dva dela po sredini Apeninskog poluostrva je radna kultura, odnos prema poslu, preduzetnička inicijativa, doživljaj države, plaćanje poreza, korišćenje socijalne pomoći ili novog instrumenta koji se pokazao kao najjača izborna karta Pokreta pet zvezda na poslednja dva sastanka sa biračima, i naravno – organizovani kriminal. Zbog istorijskog iskustva, na jugu su država i vlast uvek bili viđeni kao neprijatelji, neko ko globi i koga treba varati, davati najmanje što se može, a svest o javnom dobru je potpuno odsutna. Kompletno drugačiji pristup i mentalitet je razvijen severno od Tibra, u gradovima-državicama, Mletačkoj republici i vojvodstvima, što se golim okom vidi i danas, vek i po posle ujedinjenja. Na severu imaju stalnu potrebu za novom radnom snagom dok je na jugu nezaposlenost hroničan problem. Mnogo bolju sliku od zvaničnog broja nezaposlenih daje procenat zaposlenih ljudi u životnom dobu između 15 i 64 godine. U svim severnim pokrajinama, uključujući i centralnu Toskanu, zaposlenost je preko 70 odsto, dok je u svim pokrajinama od Kampanje (Napulj) do Sicilije, zaposlenost ispod 50 odsto, što znači da najmanje svaki drugi stanovnik tih regiona niti radi, niti studira, a neki čak i ne traže posao.
Najeklatantniji pokazatelj je razlika između broja osoba koje primaju tzv. reditto di cittadinanza, neku vrstu plate, odnosno socijalne pomoći za nezaposlene koja iznosi od 600 do 900 evra – u severnim pokrajinama procenat korisnika ne prelazi jedan posto, dok je na jugu svuda dvocifreni postotak, u Napulju čak do 13 odsto. Upravo na toj činjenici Pokret pet zvezda je konstruisao svoje izborne uspehe na jugu Italije i pre četiri i po godine i prošle nedelje, s obzirom na to da je projekat reditto di cittadinanza njihovo političko čedo.
Prethodno rečeno objašnjava u dobroj meri zašto je takva pomama za 500 mesta u gradskoj čistoći Napulja, ili za 1.300 mesta u gradskoj administraciji i gradskoj policiji za koje je konkurisalo više od 120.000 ljudi. I to nisu rekordni brojevi: pre tri godine na mega konkursu za 2.000 mesta u pokrajinskoj administraciji u Kampanji prijavilo se preko 300.000 kandidata. Treba napomenuti da su to sve radna mesta koja ne garantuju bogzna kako velike plate, a ni karijere za italijanske prilike. Početni lični dohodak ide od 1.300 evra za ekološke radnike do 1.500-1.700 evra za mesta u administraciji i gradskoj policiji. Na jugu te plate vrede mnogo više, ne samo zato što su troškovi života niži, nego zato što su veće nego u privatnom sektoru u kojem poslodavci plaćaju malo, često i po 4-5 evra po satu, radnike izrabljuju maksimalno, pritom retko daju ugovore na neodređeno vreme i kod njih nema plaćenog bolovanja, odmora a kamoli trinaeste plate. Veliku ulogu igraju klima, stil života, mentalitet. Napulj je grad u kome ljudi koji dolaze iz sređenih sredina plaču dva puta: kada dođu i kada moraju da odu. Kad dođu jer ih šokira neorganizovanost, prljavština, haotičnost, buka, urlanje, nepoštovanje propisa. Međutim, plaču i kada moraju da odu, jer kada uđete u ritam Napulja, kada uhvatite njegov korak i usvojite njegov mentalitet, nema mnogo lepših mesta za život. Nije slučajno da su svi kraljevi po ujedinjenju Italije, i pored njihove sabaudske krvi više voleli da provode vreme u Napulju nego u Rimu ili Torinu. Ili još svežiji primer fudbalera Drisa Mertensa i Kalida Kulibalija.
Državni posao
Popularni italijanski glumac Keko Zalone je 2016. godine snimio film Quo Vado koji je u Italiji ostvario gotovo istu gledanost kao i Avatar, zaradivši u italijanskim bioskopima skoro identičan iznos, blizu 70 miliona evra. Reč je o satiričnom filmu koji prikazuje značaj državnog, stalnog posla za Italijane s juga (Zalone je Puljeze) i želje da on bude tu, na nekoliko metara od kuće, kao i sve pogodnosti koje takav posao daje, uz neizbežno hvatanje krivina i činjenicu da je otkaz nemoguće dobiti. Dakle desetine hiljada građana Napulja je spremno da čisti ulice svog grada da ga ne bi napustilo – ne napušta se Napulj tako lako, ni oni koji u njega dođu a kamoli oni koji su tu rođeni – ali i da bi imali sigurnost do penzije, zdravstvenu zaštitu, pravo na bolovanje, beneficije i mogućnost da podignu pozajmicu ili kredit. Kuriozitet je da se na konkurs prijavilo i nekoliko stotina Napolitanaca koji su otišli da traže sreću u Lombardiji, Venetu, Pjemonteu, a sada bi se rado vratili kući. Računica je prosta: sa 1.300 evra u Napulju, plus 13. plata, i još ako imate kuću ili stan u vlasništvu i ne morate da plaćate kiriju ili kredit, možete u Napulju da živite sasvim pristojno, kao kada bi u Milanu imali platu od 2.500 do 3.000 evra. Naime, u lombardijskoj prestonici je gotovo nemoguće pronaći pristojan stan ispod 1.000-1.200 evra a svakodnevni troškovi su bar za 50 odsto veći nego u Napulju, od pijace do restorana.
Italijanske banke imaju čudnu poslovnu politiku, možete da budete klijent godinama i da vam na račun redovno stiže novac od posla kojim se bavite, ali ako nemate stalni posao u državnoj firmi ili kompaniji koja postoji barem desetak godina i ima solidan poslovni track-record, nećete nikada dobiti kredit da kupite krov nad glavom. Ali srećnik koji bude prošao na konkursu u Napulju za ekološkog radnika, sutradan po potpisivanju ugovora za stalni posao moći će da dobije, bez problema, kredit da kupi stan, pozajmicu za automobil ili televizor od 85 inča da gleda svoj Napoli ili napuljske narodnjake (neomelodici napoletani).
E sad, nisu samo poslodavci loši likovi u ovoj priči. Jedan od razloga zašto su ulice italijanskih gradova prljave, od Rima pa nadole, sa nekoliko izuzetaka poput Sorenta, upravo su junaci naše priče. Čim budu dobili posao, barem trećina novih ekoloških radnika će vrlo brzo „oboleti“ od neke bolesti zbog koje neće moći da radi na ulici, ili noćne smene ili puno radno vreme, ili neće moći da podižu ništa teže od kilograma do visine ramena. Druga trećina će početi da traži veze ili će aktivirati već postojeće, da ih sklone sa ulice i ubace u neku kancelariju ili administraciju preko famoznih preuzimanja. Tako da ako od njih 500 primljenih ostane trećina da čisti ulice grada podno Vezuva biće to veliki uspeh. Ali ni to ne znači da će svi biti na raspolaganju za Božić, Novu godinu, Uskrs ili Veliku Gospojinu (Ferragosto). Bar polovina njih će se misteriozno razboleti ili imati neko drugo opravdanje da se na poslu ne pojave. Ipak, u Napulju se još nije dogodilo, kao u Rimu pre tri godine, da za Novu godinu gotovo svi gradski policajci i ekološki radnici budu na odmoru, dopuštenom odsustvu ili bolovanju. Ali ne treba dva put reći…
Franko Belmonte
Izvor: RTS OKO
