Аритметика јасеновачког убијања у коју се 1945. упустио иследник Југословенске армије саслушавајући Фра Сотону, једног од команданата овог демонског стратишта, обезвређује данашње, оловно нумеричко сидро од сто хиљада жртава
Током маја и јуна 1945. године у Загребу, Војдраг Берчић (1918–2004.), 27-годишњи правник из Сплита, партизан од 1941. и иследник загребачког Војног суда Југословенске армије, каснији филмски и позоришни режисер и сценариста, водио је дуге и мучне дијалоге са командантом Јасеновца, рашчињеним фра Томиславом Филиповићем алијас Мирославом Мајсторовићем, познатим и по надимку Фра Сотона који му је наденуо један комуниста у Јасеновцу док му је Филиповић, камом, изнуђивао „признање” да Бог постоји.
„И даље не вјерујем да Бог постоји, али вјерујем да постоји сотона. То сте ви”, рекао му је овај пркосни мученик.
То је Филиповић испричао Берчићу а он новинару Бранку Ђурици („Покољ због усташке значке”, „Српски лист”, 23. 9. 2009) 1984. године у Новом Саду, на промоцији Берчићевог краткометражног, документарно-играног филма о фра Филиповићу под насловом De hoc tristissime eventu, што је латинска формулација из потврдне пресуде фрањевачке Конгрегације у Риму о дисмисији (отпуштању) Филиповића из Реда мале браће (фратара фрањеваца).
Славко Голдштајн у некрологу Берчићу каже да је Војдраг био „опсједнут размишљањем и истраживањем” својих иследничких сазнања у Загребу, „а највише дугим саслушањима јасеновачког убојице Филиповића-Мајсторовића” („Ферал”, 10. 9. 2004.).
У години у којој ће преминути, Војдраг Берчић је дао два опширна интервјуа загребачком часопису „Идентитет” (јануар 2004.) и сплитском недељнику „Ферал трибјуну” (7. 14. и 21. маја 2004. у којима је, између осталог, детаљно описао своју комуникацију са Филиповићем.
Берчић се поверио Ђурици: „Саслушавао сам га (фра Сотону) настојећи да у његовој психи откријем и најмањи симптом лудила, у медицинском смислу, ма колико тај појам био неодређен и међу самим психијатрима… Али, мада сам био већ искусан правник, познавалац књижевности, мада говорим неколико страних језика и мада сам као борац већ доживео тешка искуства, ништа ми то није помогло да у овом злочинцу откријем било какав траг абнормалности.”
У серијалу иследничких сесија са Филиповићем, дошла је на ред и могућа бројка побијених логораша у Јасеновцу. Иследник је један папир дао Филиповићу, а други ставио испред себе.
„Рачунали смо према дневном броју ликвидација у Јасеновцу. Ја с једне, а Филиповић с друге стране стола. Дао сам му, сјећам се, тинтану (мастиљаву) оловку. Ја се и данас најежим и срси (трнци) ме прођу, како смо ми, као конобари у ресторану, збрајали цех, а иза тога су били људи. Моје цифре су биле 86–88 000, а његове 33–37 000. Наравно, то је био број само за раздобље од године дана колико је он провео у Јасеновцу. Он је погледао мој и свој рачун и рекао: ’Ви своје, ја своје’ ” („Идентитет”).
У „Фералу” Берчић понавља причу, са новим моментом: „Питао сам га колики је био дневни капацитет убијања? Дошли смо до неке бројке од пет стотина људи, толико се их могло дневно убити. Онда је он рачунао, колико је људи убијено у његово вријеме. Истовремено ја сам покушао доћи до неке своје цифре… На његовом списку биле су бројке од 31 до 38 тисућа, а на моме 86–87 тисућа.”
Филиповић је још додао: „Е, господине мој, нисам само ја убијао. Убијао је тко је стигао, убијао је кад је стигао, и лаже тко год каже да није.”У исповести новинару Ђурици, Берчић је навео да је његова бројка била 88 хиљада а Филиповићева 38 хиљада.
Филиповић је, према сајту Спомен подручја Јасеновац, био командант централног, највећег логора 3 „Циглана” од 10. маја до 27. октобра 1942. а од овог дана па до 20. марта 1943. командант је логора „Стара Градишка”. Укупно: десет месеци и десет дана.
Јасно је да се Берчић и Филиповић ни близу нису држали горње бројке од 500 убијених дневно. Код првог је то око 284 ликвидираних по дану, а код другог око 122. То упућује да су се, обојица, у својим књиговодствима смрти држали и додатних, корективних критеријума које Берчић не помиње.
Кад би се ови нумерички налази пројектовали на све време постојање логора, укупно би, по Берчићевој рачуници, било више од 370 хиљада убијених, а по Филиповићевој око 160 хиљада.
Иако је незамисливо да је Филиповић повећао биланс уморених, а извесно је „ван разумне сумње” да га је смањио, ипак је његов аритметички крвави биланс значајно већи од бројки које пропагирају блазиране жртвословне установе и шаролики статистичари, демографи и историчари, са свих страна, укључујући и Србију, који својим дедукцијама и софизмима, као по договору, број жртава сабијају, „сидре” на око сто хиљада.
А пошто су обе нумеричке операције рађене по истим, договореним критеријумима, које је задао Филиповић на основу свог командантског крвничког увида, диспропорција се може разумети само као фратрово предсмртно шибицарење.
Такође, овде треба имати у виду важну дистинкцију: у оба интервјуа) а то је реч „ликвидираних” („Идентитет”). Дакле, у биланс смрти нису ушли умрли од глади, болести, исцрпљености, хладноће…
Даље, др Вида Бродар, антрополог из Љубљане, члан државног истраживачког тима који је 1964. изводио теренска истраживања у логору, утврдила је да „много људи уопште није доспело у логор у Јасеновцу, јер је пуно жртава погубљено одмах по доласку транспорта и сахрањивано у масовне гробнице у околини Јасеновца” (Н. Милованчев: „Заташкавање јасеновачких злочина”, „Данас” онлајн, 9. март 2021).
Укрштање свега изнесеног могло би да послужи расветљењу исконструисане дилеме: да ли је сваки број жртава већи од сто хиљада обавезно „митоманија” и српска „некрофилија” или је веродостојнија доња бројка (најмање 500 хиљада жртава Јасеновца) утврђена у налазима Земаљске комисије Хрватске и Државне комисије Југославије.
Извор: Милан Четник/ politika
