Кратки одговор на питање из наслова може бити – нигде. Апсолутно нигде преговори нису запели. Теза о некој препреци у преговорима претпоставља да су сви учесници преговора у њих ушли са жељом да они безусловно успеју. Та хипотеза је нелогична јер је већ једна влада са истом парламентарном већином, подржавана од истих политичких лидера била оборена.
Дакле, дати актери у датој расподели мандата у Скупштини Црне Горе емпиријски су доказали да не функционишу заједно.
У међувремену се популарност одређених партија подигла, док се других спустила. Постоји и нова партија која ће након следећих избора већ променити рачуницу и састав нове, постизборне владе. Демократе стога немају шта да изгубе, они сада држе кључеве као УРА у претходним преговорима.
Садашњи састанци некадашње већине служе томе да се партије које у њима учествују позиционирају пред изборе или да демократе добију све што захтевају. Сада победити у преговорима значи добити контролни пакет у влади или се поставити тако да бирачи не сматрају вашу партију кривом за пропаст преговора. УРА и Демократска Црна Гора су протагонисти у овој драми, ДФ је унапред самостално одлучио да испадне (мање одговорности, мање главобоља, дубина доноси већу корист).
Обе партије се међусобно оптужују за тајне договоре са ДПС-ом, мада је једино УРА формирала владу уз помоћ ДПС-a, сами извуците закључке. Обе партије предлажу кандидате за мандатара тако да мандатар не буде изабран. УРА је наравно предложила Дритана Абазовића, који је срушио већ две своје сопствене владе, дати му трећу је опасно и за њега самог. Демократе су на то узвратиле маневром да мандатар треба да буде женског пола.
Дритан Абазовић је онда реторички предложио Вању Ћаловић Марковић, реторички јер се из саме изјаве види да то није званични предлог, већ одговор којим се треба једнако лукаво доскочити претходном предлогу демократа. Напослетку, демократе су одговориле званичним предлогом који не може никако бити прихваћен ни од стране ДФ-a, који се у преговорима тактички прави мртав, ни од стране УРА. Наиме, демократе су предложиле Бранку Бошњак за председницу Скупштине, а Јелену Боровинић Бојовић за мандатарку.
ДФ то не може да прихвати, јер се тиме јача део те коалиције који треба да демонстрира бирачком телу и западним амбасадама да и ДФ у својим редовима има какве такве националне Црногорце, док УРА не може да прихвати да председница владе буде бивша министарка здравља, која је до краја била лојална Здравку Кривокапићу. То је предлог који је осмишљен да не успе.
УРА јесте изнела добар предлог у лику Вање Ћаловић Марковић, али онда мора да предложи и председника Скупштине, те да инсистира на свом предлогу за мандатара, не само да тај предлог користи као реторичку игру у борби са демократама. У међувремену је ДФ иступио у корист Миодрага Лекића кога је већ раније предложио Марко Милачић (тренутни савезник демократа) и био исмејан због тога.
Постоје два начина да преговори о влади успеју. Први је да демократе изгубе битку око сваљивања кривице, то јест да бирачко телу буде убеђено да су они намерно били против преговора. Тренутно УРА није постигла овај ефекат, јер сваки пут кад предлог за мандатара не успе Бечић изјави да је отворен за све предлоге осим да то буде неко повезан са УРА (и СНП). Други је да демократе добију од УРА више позиција сада него што би могли након успешних превремених избора, ако УРА пристане на Лекића то би био сигнал да је у питању овај исход.
Александар Ђокић
