Мећава је донијела, срећом, разне учитеље, зване инфлуенсери, блогери, влогери, лајфкоучеви, да нам помогну како најлакше можемо да креирамо „најбољу верзију себе“
У ко зна ком поглављу и у ко зна чијем преводу, у роману „Школице“ Х. Ф. Кортасара (по)стоје ове ријечи:
„додирујем ти уста, прстом додирујем руб твојих усана и оцртавам их као да излазе из моје руке, као са се твоја уста први пут малко отварају, довољно да зажмурим па да се све расплине и све поново почне, сваки пут стварам уста која пожелим, уста која моја рука бира и црта на твом лицу, уста изабрана од свих могућих сувереном слободом мог сопственог избора да их својом руком исцртавам на твом лицу а која се, пуком случајношћу коју не настојим да докучим, подударају баш на устима што се смеше испод ових која ти моја рука црта“.
Када пак Кортасар пређе са чула додира на чуло вида онда описује:
„Гледаш ме, гледаш ме изблиза, све ближе ме гледаш, затим се играмо киклопа, гледамо се из све веће близине а очи постају све веће, приближавају се и претапају, киклопи се гледају и збуњено дишу а уста се срећу, боре се у топлом, грицкају се уснама, једва прислањају језик о зубе, играју се по одајама где тежак ваздух струји доносећи знани мирис и тишину. Тада моје руке урањају у твоју косу, лагано милују дубину твоје косе док се љубимо као да су нам уста пуна цвећа и риба, живих покрета, тамних миомириса. Ако се уједемо, та бол је слатка, ако се давимо у кратком али стравичном и истовременом узимању даха, та тренутна смрт је лепа. И само је један сок из уста и само је један укус зрелог воћа, и ја осећам како поред мене трепериш као месец на води“.
Кортасарове сањарије што описују трансакцију блискости од чула вида до чула додира, како би се вољени нашли у пуној симбиози „цвећа и риба“ јесу слике из предвиртуелних времена; јесу опис пун б(л)удних метафора какве се, дакле, нијесу конзумирале на друштвеним мрежама, већ су описивале свакодневну чежњу за близином вољеног бића.
У данашњем метаверзалном свијету чуло вида ради у пуном капацитету (само)обмањивања. Увијек је око томе служило, као у оној епској поеми о чарним очима:
Ђевојка је своје очи клела
Чарне очи, да не би гледале…
С друге стране чуло додира још једино сања о сусрету с тастатурама или „екранима осјетљивим на додир“ (Touch!) а усана и драгог тијела једино се с носталгијом сјећа.
Окренувши се „осјетљивим екранима“, врхови прстију, тзв. „јагодице“, свели су се на пропаст саму. Без топлине тијела која смо, традиционално, пипкали и опипавали, као хљеб у пекарама, „јагодице“ неће моћи да преживе, јер су и оне дио неког ширег тијела, које ће, како то запажа у „Филозофији тела“ М. Н. Епштајн, „изаћи из употребе као коњ или парна машина у доба електрике, и почеће да се заборавља као извор најдубљих и најинтиминијих доживљаја, као стециште човекове самосвести, као вредоносна основа цивилизације“.
Боља судба неће сачекати ни очи чарне „које су нас на зло наводиле“, јер и оне пате од сужавања зеница у сусрету са „осјетљивим екранима“, са искуством метаверзалног зближавања.
Све је литература предвидјела, па и метаверзум јесте израз једне научнофантачстичне сањарије, још из 1992. године када је публикован роман „Снијежна несрећа“. Мећава је донијела, срећом, разне учитеље, зване инфлуенсери, блогери, влогери, лајфкоучеви, да нам помогну како најлакше можемо да креирамо „најбољу верзију себе“.
Тако већма мора јер ко није виртуелан није, вала, ни стваран. Једина је мука што тражење најбоље варијанте себе може да потраје језиво предуго. Тражећи (виртуелног) себе човјек може да се предозира сам собом. Таман осмислиш једну верзију себе, потрчиш из куће и схватиш да те вани нико не (пре)познаје. Није, дакле, најбоља. Онда самусавршавање, филтрирање, самоуљпшавање опет крене. Како то, уосталом, и каже један Шекспиром јунак, „све што треба у животу да урадимо јесте да сазримо“.
И тако смо живјели срећно до краја живота, сужавали зенице и појели јагодице. Заборавили да играмо школица. Необично је да та дјетиња сањарија помало личи на човјека, по ширини, висини и дубини.
Милорад Дурутовић
