Чак и површни посматрач црногорске политичке сцене већ је приметио да тамошњи партијски односи личе на пса који јури сопствени реп.
Један аргумент, свакако валидан, своди се на то да ни партијски лидери немају адекватну политичку културу, те да се тек уче демократији. Отуда је политика у Црној Гори превише лична, а премало професионална.
Има ту још један аргумент, ретко се спомиње, а не тиче се само изградње демократске свести у држави која је кондиционирана да поштује култ личности кроз векове. Ствар је у томе да када нема промене власти ни опозициони лидери нису навикнути да управљају државом. Они се одговорности боје, јер страхују да ће се смењени пређашњи велики газда вратити кроз њихове грешке и сурово их казнити.
Многи се питају зашто је ДПС помогао да се сруши влада коју је правио са УРА, јер том је владом Мило Ђукановић делимично легитимизовао свој останак или повратак на власт. Одговор може бити у томе да глобална економија, па и њен мали црногорски део, улазе у кризу ове зиме. Ђукановић се максимално дистанцира од власти, пребацује се на идентитетска питања и чека. Шта? Економске потешкоће. Онда ће рећи својим бившим и потенцијално будућим поданицима – „ови вам нису само понизили Црну Гору, већ сад и лошије живите него за моје време“.
Бежање од одговорности управо јесте једно од кључних обележја црногорске политичке сцене. Од ње бежи и Ђукановић који је последњи представник култа личности у Црној Гори, а од ње беже и партијски лидери који су му супротстављени (у том случају барем када са њим не праве владу). Јавна тајна је да мало ко из партија које чине већину од 30. августа жели да преузме одговорност и постане премијер, а још мање да заузме неко министарство везано за економију, финансије или привреду. Висока је потражња за министарствима која омогућавају идентитетске фото сесије или се тичу канала за сиву и црну зараду.
Нови круг пословичног пса који се врти око своје осе почео је пре неки дан. Исте партије са истим лидерима воде исте преговоре о формирању исте владе као и неколико пута досад. Заправо је то све једно велико бежање од одговорности, а снагу тркачима који беже пружа страх и ништа друго. Страх од полагања рачуна грађанима на изборима, страх од прављења грешке и лишавања себе жељене политичке функције у будућности, страх од добијања сложене и нежељене политичке функције у садашњости. Прича се о амбасадорима који састављају владу јер се потајно жели да они испоруче јасан списак и тиме на себе преузму одговорност – „нисмо ми бирали владу, грозни европско-амерички амбасадори су криви“.
Готово као да у целој Црној Гори само Мило Ђукановић осећа потребу да њоме управља, па макар пукла и држава и он сам. Остали се плаше да уопште изађу на терен. Отуда и бежанија која се развукла ево већ на две пуне године. Заиста отужан призор, који као да поручује просечном грађанину Црне Горе – „једино ти је Мило преостао, сви остали су кукавни аматери“. Још су и потписали платформу за преговоре о стотој влади у којој се помиње њен минимални рок трајања до паралелних председничких избора, што је у принципу и жеља Мила Ђукановића. Замислите ситуацију у којој Црна Гора излази из зиме коју је обележила економска криза, а парламентарни избори се одржавају истовремено са председничким. Што би Мило рекао – „браво, кретени“.
Александар Ђокић
