У различитим епохама феномен навијачке поткултуре попримао је другачије облике испољавања. Без обзира на историјско-временску одредницу највише је карактерише концепт хлеба и игара (panem et circenses), који дугује назив метафори коришћеној у збирци песама Сатире староримског песника Јувенала. Ова синтагма је критичка жаока према апатичном и фриволном ставу грађана да се посвете баналним манифестацијама, као што су гладијаторске борбе, науштрб бављења политиком и у целости препуштању одлучивања о питањима из сфере јавног интереса владајућим структурама.
Гладијаторске борбе и публика
Гладијаторске борбе су одржаване у староримским амфитеатрима (од којих је најпознатији Kолосеум) и представљале су доста суровији пандан данашњем спорту, с тим да је публика имала учешћа на један посредан начин. Различитим узвицима често је могла да одлучи о животу или смрти побеђеног гладијатора, палац доле или горе означавао је да ли ће остати поштеђен, а император је услишавао прохтеве гомиле. Ово је вероватно клица зачетка навијачке поткултуре.
Гладијаторске борбе су укинуте прво у Риму 404. године н.е. Тада је према неким историјским изворима, свети Телемах ушао у арену у жељи да спречи борбу, а разјарена маса га је убила, незадовољна таквим гестом. Његова пожртваност је задивила императора Хонорија који је наредио да се оне укину.
На забрану ових бруталних такмичења, суштински, утицало је највише јачање хришћанства. Гладијаторе су замениле трке коња са двоколицама, нарочито популарне у Византији, а имале су велики политички значај.
Деме – прве навијачке групе
Након укидања гладијаторски борби, на њихово место дошле су трке двоколицама, које су биле популарне нарочито у источном делу Римског царства тј. Византији. Хиподром је имао значајну улогу у јавном животу Источног Римског царства, на њему су се преламали различити интереси.
Политичке тежње су се испољавале кроз организације деме. У почетку су то биле навијачке групе на хиподрому и носиле су име према одређеној боји. Искристалисале су се две такве скупине: плави и зелени. Kасније су деме прерасле у политичке партије и вековима представљале значајан политички фактор Византије. Плави су традиционално били царистичка странка, док су за зелене навијали углавном сиромашнији становници Kонстантинопоља (мада у ствари није било строгих подела). На челу дема су се налазили демарси, постављани од стране царске власти, тако да су биле хијерархијски устројене.
Деме су историјски најпознатије по организовању тзв. Устанка Ника, 532. године ради рушења цара Јустинијана. Иако често супростављене, оне су овде биле уједињене и умало нису оствариле циљ побуне – наиме Јустинијана је спасила политичка умешност његовог евнуха Нарзеса који је подмитио неке од вођа устанка да пређу на цареву страну.
Савремено навијачко организовање
Навијачка поткултура се јавља у оквиру грађанских друштава као нуспродукт индустријализације и урбанизације. Са развојем спорта, као битног дела масовне културе постаје саставни део социјалног миљеа великог броја држава. Сачињавају је углавном припадници млађе мушке популације.
Савремено навијачко организовање је везано за фудбал, као најзаступљенији и најраширенији екипни спорт на свету. Због архитектуре стадиона погодан је за присуство огромног броја људи и омогућава њихово масовно организовање на релативно малом простору.
Психологија гомиле
За навијачке групе, као и за друге типове скупина карактеристично је понашање које је описао Гистав л’ Бон у својој књизи Психологија гомила. Појединац у гомили добија осећање несагледиве моћи због бројности и одаје се инстинктима које би обуздао да је сам, а мање је склон то да уради јер је у маси анониман, па опада осећај одговорности. У таквим ситуацијама индивидуа је лабилнија и склона сугестији.
Kао и свака гомила, тако и навијачка има вођу и хијерархијски је уређена. Мотив стада има битну улогу у њеном формирању.
Према самом понашању навијачке групе можемо подвести под дионизијски образац деловања и понашања, с обзиром на то да их одликује екстатичност, ирационалност и страст.
Хулиганизам
Појам хулиганизам се нераскидиво везао за одређени део навијачке публике и постао ознака најекстремнијих група ове поткултуре. Ова реч потиче из Енглеске, с краја деветнаестог века и синоним је за вандализам и деструктивно понашање. Сматра се да је настала од имена измишљеног лика из једне песме, Хулигана, кога је карактерисало силеџијство.
Први забележени инцидент на једној фудбалској утакмици догодио се 1885. године на утакмици на којој је Престон Норт Енд победио Астон Вилу, а навијачи поражене екипе су упали на терен изазвавши тучу и самим тим започели историју фудбалског хулиганизма.
Енглеска се дуго времена, скоро током целог 20. века, носила са проблемом насиља на стадионима. Познат је инцидент навијача Ливерпула на Хејселу 1985. после кога је забрањено енглеским клубовима да наступају у европским куповима 5 година. Ипак све је кулминирало 15. априла 1989. године у Шефилду догађајем на утакмици Ливерпул – Нотингем Форест, познатим као Трагедија на Хилсбороу . Због пропуста полиције дошло је до пренатрпаности једне трибине, услед чега је погинуло 97 људи.
Ове трагичне последице су условиле да енглески парламент донесе фамозни пропис Фудбалски акт (Football Spectators Act). Њиме су уведене следеће мере:
– уклањање ограде између терена и публике
– систем ходника и тунела на стадионима, без скретања
– вишегодишња забрана уласка на стадионе
– кажњени навијачи подносе полицији пасош четири недеље пре гостовања репрезентације у иностранству
– истражни судија дежура на стадиону
– трибине надзиру редари који насилника приводе истражном судији
– високе новчане казне насилницима
– депортација страних изгредника из земље
– улазак на терен кажњава се са годину и по дана затвора
Овај закон донет је у ери премијерке Маргарет Тачер и узима се као парадигма спречавања насиља на фудбалским стадионима.
Уплив политичких идеологија
Сва масовна окупљања, па и навијачке групе, погодно су тло за ширење, и испољавање одређених политичких идеја. Подела међу навијачима на левичаре и десничаре широко је заступљена, а најупечатљивија је унутар италијанске навијачке сцене.
Екстремне групе навијача Лација су ноторни фашисти, поштоваоци Мусолинија. Бивши фудбалер овог клуба Паоло ди Kанио је познат по фашистичком поздраву упућеном навијачима Ливорна који су комунистички опредељени. Ливорно потиче из истоименог града, у ком је основана комунистичка партија Италије, а сценографија његових трибина одговара тој идеологији – слике Маркса и Енгелса, совјетске заставе итд.
Фудбалски рат – али дословце
Насиље на стадионима је постала појава ако не уобичајена појава онда нешто на шта се рачуна да се може десити. Али није се очекивало да једна фудбалска утакмица буде повод за прави рат. Меч фудбалских репрезентација Хондураса и Салвадора је био инцијална каписла за сукоб из 1969. године, који носи назив по овом спорту – Фудбалски рат (Ла гуерра дел фúтбол ). Трајао је четири дана. Узроци рата су били дубљи, економске природе, али остаће упамћен да је изазван нередима после фудбалске утакмице.
Ескапизам
Праћење спорта представља један вид ескапизма, самим тим навијачка поткултура је метода омасовљеног скретања пажње са битних политичких дешавања. Акумулација огромне енергије на стадионима је усмерена на тривијалне садржаје и тиме се троши на небитне појаве, уместо на промену и побољшање политичких система.
Уз велику подршку масовних медија, навијачка поткултура има значајно место у многим друштвима, са њом се идентификује велики број људи и неретко је јако битан политички чинилац.
Извор: П.У.Л.С.Е Спаса Видљиновић
