Све облике комичког изражавања у умјетности прати читав арсенал негативних појмова, (предрасуда). Шта је смијех насупрот сузама!? Вјерује се да туга има катарзичну моћ, да доводи до, како је то још Аристотел дефинисао, прочишћења душе од афеката и страсти. С друге стране, смијех се чешће третира као некаква вражија работа. Аристотел је још сматрао да комедија подражва људе који су слабији од нас самих, док је трагедија подражвање људи који су у свему бољи од нас…

Неки теоретичари тврдили су да основна невоља са комиком и смислом за хумор долази стога што смијех не може да досегне милост универзалних усмјерења, те су стога писали о епистемској ограничености. Оно што је, примјера ради, Кинезима смијешно, неким другим народима могло би бити жалостиво.
Па ипак, има теоретичара који су хумору приступали с поштовањем.
У славној студији Да умреш од смеха Жера Женет пише:
„Ако се, ипак, по мом схватању, може говорити о комичкој катарзи, то је зато што се задовољство које садржи комични ефекат може сублимирати у друго задовољство, заиста естетско, које се обично назива, у недостатку бољег израза, дивљење (admiration): смејем се, на првом ступњу, некој добро одабраној речи, гегу или црти карактера, на пример из психолошких разлога на које се позивају Бергсон или Фројд и који могу спадати или у задовољство агресивности или у осећај надмоћи; на другом ступњу (што не значи неизбежно у ՚другој фази՚) о тој добро одабраној речи, гегу, или црти карактера доносимо позитиван естетски суд, који се састоји, као и сваки други, у (контемплативном) посматрачком задовољству. То значи, све у свему, сублимирати једно задовољство другим – што за мене није уопште незамисливо“.
У добром расположењу о смијеху је писао и наш Сретен Марић:
„Смех, а не смешак, јесте ослобођење душе, бар на тренутак, од страве, те мутне свести о смрти, зато се и најчистије, најзвоникије смеју бесмртниици, онда деца“.

