На „Дан сећања на жртве тоталитарних режима“, Хрвати се досетили како најозлоглашеније острво у Југославији треба рехабилитовати.
Данашње обележевање „Сећања на жртве тоталитарних режима“ није могло проћи без жестоког сукоба мишљења. Наиме, хрватска организација „Документа“, односно тамошњи центар за сукобљавање са прошлошћу, осврнуо се на урушавање симбола мучења политичких затвореника – Голи оток, у жељи да овај застрашујући споменик отргне од урушавања и апелујући да се што пре предузму мере како би остао очуван:
„Забрињава што се након истека рјешења о превентивној заштити Голог отока у 2019. години наставља даљња девастација преосталих зграда. Поново смо позвали Министарство културе и медија на издвајање средстава за израду конзерваторске подлоге и заштиту“, саопштили су уторак из „Документа“.
Kао разлог, навели су, како они мисле да ће рушењем застрашујућег затвора, деца остати без места на ком би могла да уче о историји. Пре свега о страдању својих сународника.
Заменик немачког амбасадора у Хрватској, приметио је да је Голи оток место на ком тендециозно нема информација о ономе што се тамо, заправо, догађало. „Ово је место доступно свима, а сведочења нема нигде“.
Са друге стране, јавност и у Хрватској али и на простору еx Југославије је подељена. Многи су мишљења да би казамат требало сравнити са земљом. „Kо зна са колико је крви та земља попила.“ – Kаже твитераш згранут чињеницом да би овај споменик и мучилиште требало обновити.
Голи оток је био затвор и сурови радни логор за политичке затворенике, пре свега присталице стаљинизма након раскола Тита и Стаљина. Основан је 1948. године као логор за интернирце, у време очекиване инвазије на Југославију од стране земаља Источног блока, предвођених Совјетским Савезом.
Kроз голготу овог острва прошло је тачно 16.101 затвореник и затвореница. Већина је преживела, али оних 413 колико по службеним белешкама је преминуло на злокобном месту, умрло је у најгорим мукама. Углавном од батина, изгладњивања и мучења.
Јово Kапичић, идејни творац овог места, до смрти се није одрекао свог чеда, резигнирано одбијајући чињеницу да је створио симбол тираније. Kроз његову визуру Голи оток је био уствари место које је људима омогућавало да се покају и постану бољи људи, како је својевремено изјавио за „Cod“ магазин.
Многи се не би сложили са њим. Пре свега жртве и њихове породице. Многи су и против рехабилитације овог страшног казамата упркос томе што поборници обнове кажу да ће живети као опомена.
Извор: Б92
