Неважна је непријатељу наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми, док смо за душмане сви само „логораши“, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима 1944*. и 1989–1999, показати и наши ратни „савезници“: да смо за њих народ чију историју обележава логор – а не „устанци“ и „победнички ратови“.
Зато о повести Срба – мимо четничког, партизанског, устаничког, ратничког или побуњеничког, али заправо митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо га уградили у нашу веру, душу, у виталност заједнице!
То ћемо схватити управо својим логорашким доживљајем рата и кад се 1945. будемо, ретки преживели, вратили из логора и заробљеништва, у земљу тобоже „ослобођену“. А вратили смо се опет у логор: додуше мирнодопски, али такође неумољив! То су нам досудили Савезници, када је Црвена Армија, у договору с њима, 20. октобра 1944. предала Србију са Београдом тито-комунизму. Већ тада је Србија постала логор у којем су тито-комунисти чинили све да нам убију душу! То јест, да не гледамо своју прошлост, као што једући у Јасеновцу нисмо гледали, или могли да издржимо поглед, на браћу која су остала с ону страну жице! А тамо су остали и Вукашин и Христос као иконе обележене сужањским искуством, да нас бодре када смо на дну наше историје. Свети Вукашин из Клепаца, срж новије српске историје, наша је жива вера, Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је „Свијет овај тиран тиранину, а камоли души благородној“, те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас претходно не подигне смиреност вере Светог Вукашина Јасеновачког!
‘‘Само ти, синко, ради свој посао!’‘ – вели Свети Вукашин Мандрапа Јасеновачки – а ја се крстим и Христу обраћам, и за непријатеља молим да њему пре свега Бог подари свету тајну покајања, јер зло се неће искоренити оптужбама против непријатеља, него тек његовим сопственим покајањем…
*(др Жарко Видовић, Светигора, бр. 99, октобар 2000. године, стр. 30-33)
