Nevažna je neprijatelju naša podela na četnike i partizane. Tako se delimo mi, dok smo za dušmane svi samo „logoraši“, logoraška nacija! To će nam, svojom odlukom o Srbima 1944*. i 1989–1999, pokazati i naši ratni „saveznici“: da smo za njih narod čiju istoriju obeležava logor – a ne „ustanci“ i „pobednički ratovi“.
Zato o povesti Srba – mimo četničkog, partizanskog, ustaničkog, ratničkog ili pobunjeničkog, ali zapravo mitomanskog iskustva i suda – treba saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo ga ugradili u našu veru, dušu, u vitalnost zajednice!
To ćemo shvatiti upravo svojim logoraškim doživljajem rata i kad se 1945. budemo, retki preživeli, vratili iz logora i zarobljeništva, u zemlju tobože „oslobođenu“. A vratili smo se opet u logor: doduše mirnodopski, ali takođe neumoljiv! To su nam dosudili Saveznici, kada je Crvena Armija, u dogovoru s njima, 20. oktobra 1944. predala Srbiju sa Beogradom tito-komunizmu. Već tada je Srbija postala logor u kojem su tito-komunisti činili sve da nam ubiju dušu! To jest, da ne gledamo svoju prošlost, kao što jedući u Jasenovcu nismo gledali, ili mogli da izdržimo pogled, na braću koja su ostala s onu stranu žice! A tamo su ostali i Vukašin i Hristos kao ikone obeležene sužanjskim iskustvom, da nas bodre kada smo na dnu naše istorije. Sveti Vukašin iz Klepaca, srž novije srpske istorije, naša je živa vera, Tumač i Zastupnik pred Hristom. S njim nikad ne možemo zaboraviti da je „Svijet ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“, te da nas sa ovoga dna ne može podići nikakvo političko rešenje ako nas prethodno ne podigne smirenost vere Svetog Vukašina Jasenovačkog!
‘‘Samo ti, sinko, radi svoj posao!’‘ – veli Sveti Vukašin Mandrapa Jasenovački – a ja se krstim i Hristu obraćam, i za neprijatelja molim da njemu pre svega Bog podari svetu tajnu pokajanja, jer zlo se neće iskoreniti optužbama protiv neprijatelja, nego tek njegovim sopstvenim pokajanjem…
*(dr Žarko Vidović, Svetigora, br. 99, oktobar 2000. godine, str. 30-33)
