Упадљиво инцидентна ситуација каквој сведочимо последњих недеља није само резултат лоших потеза две претходне експерименталне владе („експертске“ и „мањинске“) већ су корени цетињског проблема много дубљи и захтевају ширу и детаљнију расправу од оне која се може сажети у десетак пасуса овог текста.
Ове године навршавају се три деценије од обнове цетињске Богословије али и великог митинга црногорских „аутокефалиста“ против Српске православне цркве на Цетињу (1992). Каменице које су тих дана засуле први славски колач и лучинданску свећу Богословије биле су најава дугог и мучног периода за СПЦ, њено свештенство али и верни народ на подручју црногорске престонице.
Упадљиво инцидентна ситуација каквој сведочимо последњих недеља није само резултат лоших потеза две претходне експерименталне владе („експертске“ и „мањинске“) већ су корени цетињског проблема много дубљи и захтевају ширу и детаљнију расправу од оне која се може сажети у десетак пасуса овог текста.
Важно је да се за почетак направи општи хронолошки осврт на изазове са којима се биће Српске православне цркве суочава пуних тридесет година, да се истражи однос државе и цркве а потом и да се одговори на питање: да ли је недавно потписани „Темељни уговор“ заиста добра основа која може гарантовати сигурност и неометано уживање свих права својим грађанима и институцијама ?
Држава и црква
Протеклих тридесет година држава Црна Гора најчешће није била савезник јединој канонској православној цркви у земљи, у борби да заштити своја имовинска права али и права својих верника на слободно окупљање, испољавање вере, кретање и др. Можда би било претерано тврдити да је деведесетих година, државна политика била усмерена против цркве но у кризним ситуацијама власт би најчешће остајала по страни; нема, индиферентна и невољна да посредује или активно учествује у решавању нагомиланих проблема верских заједница. Једноставно, државни органи одбијали су да пруже дужну заштиту имовине и достојанства Митрополије Црногорско–приморске. Примера ради, дугогодишњи ректор богословије Св. Петар Цетињски, Гојко Перовић, често истиче како је тежак статус ове установе унутар просветног система Црне Горе изазван упорним одбијањем државе да закључи Темељни уговор са Српском православном црквом чиме би и положај ове институције био побољшан. До данашњег дана она подноси и додатну муку коју јој намећу локалне власти кроз неприпадајућу тарифу наплате воде, струје, телефона, комуналија што самим тим одвлачи велики износ новца и умањује стандард.
Ступањем блаженопочившег Амфилохија на чело Црногорско-приморске митрополије безбедносна ситуација на Цетињу све се више компликује и усложњава. Тако су саму интронизацију пратила велика негодовања а већ на Божић и Петровдан 1991. године, забележени су инциденти. Први ректор Богословије чувени Момчило Кривокапић истакао је својевремено да су прве генерације цетињских богослова очврсле у ужасним условима због атмосфере која је тада владала у граду док српски историчар са Цетиња проф. Предраг Вукић (1966 – 2019), констатује како је митрополит Амфилохије посебно био изложен хистеричној демонизацији.
„Због тога али и све неподношљивијег стања по српску заједницу, људи сасвим оправдано почињу страховати за будућност својих породица па се одлучују на појединачно, или колективно исељење. Чак и онда, када нема увредљивих и претећих провокација, осећате да сте непожељни.“ – записаће својевремено Вукић у својој књизи „Отписани“.
Неки облици кршења људских права на Цетињу
Захваљујући Информативној служби Српске православне цркве која је изашла у сусрет и пружила информације о неким примерима угрожавања имовине и верног народа у периоду од 1992 до 2003. године, али и архивама старих новина, читалац може стећи општу слику о укупној безбедносној ситуацији тога времена као и искушењима са којима се СПЦ суочава:
1992 – велики митинг, каменовање и скидање тробојке са Богословије Св. Петра Цетињског;
1993 – формирање Црногорске православне цркве и почетак претензија на добра СПЦ;
1994 – када је отварана кућа Петра Цетињског пут је био засут камењем како верници не би могли да оду на славу (портал Српско наслеђе, 1998);
1996 – каменован аутомобил Богословије у којем су били професор и три ученика;
1997 – каменована зграда Богословије, није било повређених.
1998 – Метеж код Вучјег дола: Отац Драган Станишић бранио је Храм Светог Ђорђа на Вучјем долу држећи се за часну трпезу и певајући „Христос воскресе из мртвих“ док су присталице ЦПЦ покушавале да га извуку из олтара и неовлашћено обаве своје обреде (Српско наслеђе, 1998);
1999 – Инцидент у ресторану „Сполето“, претучено шесторо ученика:
2000 – протојереј Радомир Никчевић се затворио у чувену „Влашку“ цркву на Цетињу и ступио у најстрожи пост (без узимања хране и воде) да би спречио проваљивање у храм чија је обнова била у току и његово присвајање од стране присталица ЦПЦ.
– каменована зграда Богословије при чему је поломљено више прозора;
2001 – у марту су вандали прекинули црквени обред у Дворској цркви и напали једног богослова да би у децембру у центру Цетиња на најбруталнији начин била претучена још три ученика Богословије;
2002 – Ученици и зграда Богословије претрпели су чак седам напада. Два пута је школа каменована а најжешће је било за Васкрс. Повређено је седам ученика.
2003 – Домаћа јавност остала је затечена бруталношћу цетињских хулигана који су 23. маја 2003. године, ланцима и ножевима нанели тешке повреде у пределу срца ученику Богословије Николи Јанковићу и још тројици богослова.
Темељни уговор као гаранција мира за Цетињане и Црну Гору
Тек генерално означен појмовима „секуларна држава“, „неповредивост [права] својине“ , „признање правног континуитета СПЦ“ – Темељни уговор између Владе Црне Горе и Српске православне цркве – буди сумњу у то да неће моћи да оствари све оне циљеве због којих је и закључен. Ако се на тренутак занемаре сви лексиколошки, политички па и чисто јуристички прилази овом документу, може се са правом констатовати како он представља и својеврсну безбедносну гаранцију да ће СПЦ и њено свештенство неометано моћи да врше све своје, законом дозвољене, делатности.
Све док државне власти не буду изричито и јавно гарантовале сигурност свештенства и имовине Митрополије Црногорско–приморске, у коју спадају сви православни храмови и манастири као и остала наслеђена црквена добра, и док не буду узеле у директну заштиту та њена добра, не може се говорити о искреном приступу државе овој проблематици. У том смислу треба посматрати и медијске најаве о потписивању темељног уговора са Црногорском православном црквом при чему се посебно истиче њихов услов да ће документ бити потписан само ако гарантује служење у верским објектима који су у власништву државе Црне Горе. Верски аналитичар Јован Јањић изражава дубоку забринутост због могућности да Влада ЦГ потпише уговор са парацрквеном организацијом чиме би практично она обесмислила уговор са СПЦ којој је, према анкетама, привржено око 62 % грађана Црне Горе.
Није непозната пракса ове организације да „преузима и успоставља духовне компетенције“ над старо-црногорским месним црквама, гробљима и објектима у Његушима, Чеву, Бајицама, Барјамовцима, Ђиновићима, Милијевићима и другим махом напуштеним селима Катунске нахије . У Ћеклићима је девет црква и десета, саборна, Светог Илије, који је слава ћеклићка. У Крајњем долу је црква Светог Саве, у Милијевићима Светог Николе, у Петровом долу црква светог Јована Богослова, у Војковићима црква Светог Петра Цетињског… Углавном све ове цркве су мештани, заједно са Митрополијом црногорско-приморском и митрополитом Амфилохијем, обновили или их обнављају.
Несумњиво је да прави дијалог државе и цркве тек треба да уследи па да се, потом, у конструктивној и фер атмосфери, детаљније конкретизују и дефинишу до сада само овлаш и најуопштеније представљене одредбе Темељног уговора. То значи да и неке креативне идеје попут предлога историчара Александра Раковића, да се за светиње на Цетињу траже додатне безбедносне гаранције односно успостави безбедносна зона, могу наћи своје место у законодавству Црне Горе. Мада би се детаљнија разрада овог уговора кроз промену законске и правне регулативе, могла дотаћи и питања увођења веронауке у наставни процес, о том проблему још је рано говорити.
Потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом јесте важан реформски корак за Црну Гору и можда последња прилика за помирење и умирење ретроградних снага, због чега не сме бити пропуштена. Само јединствено, одговорно и опрезно понашање представника интелигенције, власти и цркве може обезбедити трајни мир и просперитет.
Иван Митић
Извор: Компас
