Кривокапић се очајнички трудио да просрпском бирачком тијелу објасни да он није острашћени антисрпски хистерик. Чему онакав напор, то ником није јасно, јер ко би забога са грамом разума у то могао повјеровати?! А онда баш све то од чега се бранио, демонстрирао је у двоминутном нацистичком блиц-кригу. Није издржала ”леђенда”, то њему крене из душе, спонтано, лако.
Гротескно је дјеловао наступ Ранка Кривокапића на сједници Владе. Довољно је дуго на сцени, знамо му домете и карактеристике, али нас ипак увијек изненади раскошем свог атисрпског сентимента. Мора му се признати рекордерски менталитет и постојаност у томе. Из наступа у наступ помјера границе. Међутим, није то најзначајнија црта његове биографије. Објективни биограф ће у њему, а прије свега осталог, видјети да је 20 и кусур година био поуздани ”држач вреће” енормном лоповлуку. Просто, нема мекшег описа за то што се дешавало. Све то споро, на кашичицу добија епилог ових дана. Такође, а можда и горе од претходног је то што је ”сљепоочницом” Кривокапић испратио убиства, прогоне, девастације, разне трагедије, морално и вриједносно разарање друштва… Знамо сви, чули смо га небројено пута, о(п)стајао на власти зарад ”вишег”, државног интереса. И тако, мученички, деценијама. Онако властохлепно наелектрисан, па још свјеже и (незаконито) пензионисан, дао је све од себе да буде дио и ове, најновије Владе! И та му је грамзивост, неко је изванредно примјетио, приредила урнебесну иронију. Наиме, Ранко Кривокапић је дио Владе којој ће можда најкрупнији политички домет бити потписивање Темељног уговора са СПЦ. Схватио је то на посљедној сједници Владе, па му је зато и фризура, кад већ није имао заставу у руци, била ”на пола копља”. Да, живот пише романе.
Ранко Кривокапић о историји, а посебно о црквеној историји не зна (готово) ништа. Грува насумично општа мјеста, излапјеле и изанђале трице и кучине кумровачке производње, а као и у већини наступа гдје му (хронично) недостаје аргумената, позива у помоћ искуство. И оно јесте позамашно, иако се њиме није изграђивао суштински, сем за такве политикантске маглуштине, уз врло иритантне реторичке твистове, бјежање у рукавце и оно сулудо, мантрично понављање дијела већ изговорене реченице по пар пута. А онда кад му се чини да је најувјерљивији, жалосно склиза на елеменетарну логику и стропоштава се у бесмисао. Или лаж, њему је свеједно. Дакле, изгледа да су све те године искуства улудо протраћене, без икакве нове вриједности. А тек истине, не дај Боже. Да је другачије, ваљда не би посегао за оном космичком глупошћу да је Православна црква у Кнежевини Црној Гори била ауткефална, јер је то Уставом тако било дефинисано. Тачно је да је у Уставу Кнежевине Црне Горе било написано ”Црногорска црква је аутокефална”, али каквог смисла има да Устав државе одређује статус Цркве?! То би бар Кривокапићу, онако волтеровски надахнутим, требало бити јасно. Ако му већ искуство не помаже да се с мало више интелектуалне суздржаности не ”фрља” разним историјским опсервацијама, могао је макар да прочита сјајан текст Вука Ускоковића:
”Управо са краја XVII вијека, из 1694, док још траје Морејски рат, сачуван је један допис којим „кнезови и старјешине и вас поштовани збор црногорски“ обавјештавају которског провидура да су, након смрти Висариона III, „на мјесто првије покојнијех владиках“, изабрали и потврдили владику Саватија, „што је био и до сад поврђен“, а све то „по заповиједи преосвештенога архиепискупа Арсенија Црнојевића, патријарха српскога“ (Старине ЈАЗУ, том X, Загреб, 1887, pp. 24-5). Овај документ представља скоро па неку писану народну акламацију („да га смо свиколици контенти узет“), која је саставни дио уласка новог епископа у трон.”
Цитат поменутог текста (а има их још, можда и упечатљивијих), јасно и чињенично открива како су наследници Светог Саве на овим просторима доживљавали своју припадност, те како су се односили према хијерархији једине и јединствене Цркве коју су они познавали и признавали. А сад би Ранко Кривокапић да ”реформише”, историјски залутале и заблудјеле митрополите црногорске. Каква дијаболична амбиција приученог човјека.
Видјели сте и то да се Кривокапић очајнички трудио да просрпском бирачком тијелу објасни да он није острашћени антисрпски хистерик. Чему онакав напор, то ником није јасно, јер ко би забога са грамом разума у то могао повјеровати?! А онда баш све то од чега се бранио, демонстрирао је у двоминутном нацистичком блиц-кригу. Није издржала ”леђенда”, то њему крене из душе, спонтано, лако.
Данас сe свуда у свијету врше редовна испитивања јавног мњења којима се мјере разне перцепције, како би се оцијениле квалитативне карактеристике људи у јавном животу, неких процеса, догађаја, производа… И то се схвата као врло важно, што заиста и јесте, јер се у односу на резултате, утврђују различите политике. Кад је Ранко Кривокапић у питању, не морамо да траћимо новац на једно посебно ”истраживање”. Наиме, у очима просрпског тијела у Црној Гори, он је неприсконовено на првом мјесту по доживљају исијавајуће националне србомржње. Уосталом, он се тако принципијелно односи и према свим осталим српским атрибуцијама. Иза њега је неколико празних мјеста, па се онда редом нижу остали прваци СДП-а. Да, они су за њега баш ”првачићи”, јер је управо он трагично задојио СДП тим злодухом. До балчака! Ријетко ће се ко из ДПС-а пробити близу ведета из СДП-а на тој листи, јер народ и осјећа и види да су ДПС антисрпски изливи површни, без постојаности и чврстине. Дочим се код СДП-а види утемељеност и дубина. А то је, на жалост, већ одавно домен психопатологије.
И на крају – отјелотворење ”праве стране историје” често се самоукраси карактеристиком ”антиратне” партије. А заправо, СДП је све вријеме била активна политичка учесница у рату деведесетих. Да, тачно је, користили су политичка средства, али су били врло посвећени ратним циљевима једне стране. Ношени том инерцијом и данас, након свих ратова, они и даље жестоко ратују. Сви знају на коју страну, односно против кога. Отуд она заударајућа патетика Кривокапића о њему који у породици има чак и Србе. Замислите – чак и Србе. Каква аријевска трагедија! Сличне невоље су имали и Павелић, Будак, Лубурић… па су се ”искупљивали” Јасеновцом, Прибиловцима, Градишком… Нема Кривокапић ту инфраструктуру, али му очигледно жеље ни страсти не мањка.
Корто Малтезе
