Броз је био један од најперфиднијих злотвора у комунистичком свијету братства и јединства. Он је „правовремено“ убијао мисао о Богу и демократији; „пионирском заклетвом“, слањем очева на „службени пут“, омладине на радне акције, али најзвјерскије од свега ‒ васпитавањем скојевских монструмчића.
Постоји фама да је Титова Југославија била мање свирепа у односу на друге комунистичке земље; да је, рекло би се, Броз био мала маца у односу на Стаљина. Заиста, сибирски пакао био је неупоредиво већи од голооточког, али само у квадратним метрима и броју жртава.
Броз је био један од најперфиднијих злотвора у комунистичком свијету братства и јединства. Он је „правовремено“ убијао мисао о Богу и демократији; „пионирском заклетвом“, слањем очева на „службени пут“, омладине на радне акције, али најзвјерскије од свега ‒ васпитавањем скојевских монструмчића.
Како је то изгледало може показати и једно свједочење Борислава Пекића, једна епизода скојевског терора над школским друговима, поготово онима што су, попут, самог Пекића, помишљали да би, можда, демократија била боља од комунизма:
„Видео сам своје другове како крваре пролазећи кроз тунел нељудске мржње који ће се две три године касније назвати ՚топли зец՚ и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946.
Видео сам своје другове како ћуте.
Видео сам себе како ћутим.
Видео сам децу како вичу ՚Смрт՚! а немају ни 12 година.
Видео сам децу како покушавају другом људском бићу, старијем од њих једва за коју годину, нанети увреду, бол и како у томе успевају.
Видео сам на подијуму конструкторе, овог живог зида, како уживају у својој малој револуцији, у својој игри са животима својих школских другова.
Видео сам и те наше школске другове.
Једног матуранта како пада под ногама руље, диже се, и поново пада, и његово крваво лице, на крвавим вратима кад се последњи пут према Сали окренуо да своје другове последњи пут погледа у лице и прими последњи ударац…“ („Године које су појели скакавци” I, Београд: 1990, стр. 329‒331).
Овакав „васпитни“ третман само је био увод у коначну офанзиву против гимназијалаца након Другог свјетског рата, што ће наступити са покретањем процеса против Савеза демократске омладине (СДОЈ) 1948‒1949. године. Дабоме, окривљенима се није на терет ни стављала демократија већ оно што је „Дружба“ сматрала умјесном оптужницом.
Примјера рад, Пекић се према пресуди теретио да се „…од ослобођења наше земље бавио непријатељском делатношћу. Током 1945. примио је један летак од неког четника и носио га разним лицима на читање, а 1946. написао је и излепио по Баваништу и Панчеву више непријатељских летака“. Да, да… примио „од неког четника“ и „носио га разним лицима“…
Колико је Титов затворски систем за преваспитавање био монструозан и морбидан потврђује и то што чак ни смрт робијаша (самоубиства су била најчешћи случај) није могла означи крај издржавања предвиђене казне, јер тек по истеку казне породица је могла да преузме свог покојника. Ево шта о томе пише Пекић:
„Лешеви су отпремани ноћу, после закључавања, на полумрачном, празном и хладном простору испод главног степеништа болнице. Сандуци од једва отесане чамовине рађени су у затворској столарској радионици. Ниједном није додаван крст. Тако су верници постајали атеисти, али је њима сада то било свеједено. Били су на слободи. А ипак казна се простирала и преко гроба. И не само зато што су њихови посмртни остаци остајали у затвору и због наших несећања, због табуа. Она није обухватала само, разумљиву, уосталом, равнодушност Управе, већ и робијашку. И једни и други једва су чекали да се својих мртвих отарасе. Срећни би били кад би најзад дошли да их из затвора изнесу. Тиме су изношени и из сећања, савести. О мртвима се није говорило. На мртве се није мислило. С мртвима се није живело. Мртви на робији били су заиста мртви“.
Милован Урван
