Ne napadajte ih. Već prigrlite. Učiniće vas ponosnim jednog dana. Sigurno!
Jer oni su reprezentacija koja nas godinama, ma decenijama, raduje. Oni su nas razmazili. Najtrofejnija selekcija našeg sporta. Medalja i trofeja su toliko osvojili, da mogu komotno da otvore omanji muzej. „Delfini“ su stvorili takvu sliku u našoj javnosti, da je medalja sa bilo kog većeg takmičenja – očekivana.
Kaparisana i pre početka nadmetanja. I to, uglavnom, ona najsjajnija. Sad se ođednom otvori pakao. Srbija je izgubila, u balkanskom klasiku, od Hrvatske (12:14) u četvrtfinalu Svetskog prvenstva. E, pa, to nije „ona“ reprezentacija, što je delila packe svima koji joj se pojave na crti, sa najvećim zvezdama vaterpola. Već nova. Podmlađena. Kao šira, mlado vino. Tek će da sazri i postane ona sa šampionskim bukeom.
Hajde malo da budemo tolerantni. Hodam gradom posle meča sa Hrvatima, slušam i – bol mi para uši. Komentari su uglavnom – pogrešni. U fazonu „odučila nas Hrvatska od vaterpola, osramotiše se…“. To je, u najmanju ruku, degutantno. Gde nestade poverenje?
Jasno je pre šampionata rečeno da sledi smena generacija. I ekipa je podmlađena. Maksimalno. Sada se od tog tima već pravi da je gubitnički. Izgleda da se zaboravlja i da ih trenira Dejan Savić. Onaj što ima medalja toliko, koliko neko nema cigala u čitavoj kući. Trener nad trenerima. Pa, ljudi, molim vas – budimo ljudi. Ne može stalno balkon. Uvek zlato, srebro. Ne pucajte u „delfine“.
Ne napadajte ih. Već prigrlite. Učiniće vas ponosnim jednog dana. Sigurno!
Izvor: S Portal
