О врту иза зида

Никада нијесам имао потребу да тумачим поезију Иван В. Лалић. Неколика кратка потеза и то је све. Из његовог опуса издвајо сам некакав лични избор пјесама, како бих се наслађивао без питања и одговора. Ако бих пак морао да издвојим само једну Лалићеву пјесму, да је понесем са собом на пут, веома дуг, не бих имао дилему.

Ово је зид Мелиса, а врт је иза зида,
У врту зује пчеле које су твоје тело,
А врата нема и птице ничу на небу,
Птице црвене боје смрти што падну на чело

Да искљују истинит сан што спава иза вида;
Мој сан је хлеб, Мелиса, а ти си ружа у хлебу,
И хлеб је иза зида, тамо где зује пчеле,
И видим црвене птице на челима пролазника

Који не знају ништа и пуне своје зделе
Обичном храном живих, јер заблуда је јача;
Ово је зид, Мелиса, неначет снагом крика

Који сам забио, као нож, међу два камена,
И нож је пуко, и птица ми лети око рамена,
И зид твог врта, Мелиса, за мене је зид плача.

Иван В. Лалић

Ако бих покушао да тумачим ову пјесму, тешко да бих одмакао даље од зида. Јер у свакој строфи ове пјесме постоји један (херменеутички) зид што нас од разума дијели. А не можемо главом ударати о зид, јер то страшно боли. Не можемо, исто тако, „истинит сан“ тумачити чулом вида.

Шта нам онда преостаје?

Можемо ослушнути како „у врту зује пчеле“; а о пчелам ипак нешто знамо. Такође можемо тумачити и лет птица, јер и оне могу да нам нешто кажу о врту што је с оне стране зида. Тако је и Ноје након потопа слао у непознато птице све док му голубица није донијела маслинов лист у склопљеном кљуну, односно, доказ да тамо изван барке постоји, ипак, некакав врт. Када се приближимо овим библијским импликацијама, а тек завршни стих не оставља сумњу да се баш од тога ваља почети, онда нас ето на педаљ од Едена.

Али заправо још смо далеко од тога.

Занимљиво је размишљао и један тумач ове пјесме, који се запитао шта би то пјесник хтио помоћу „ножа“ и „крика“. „Нож је ту као покушај насиља над подвојеношћу светова, која се осећа као наметнута споља и не прихвата лако. Управо то неприхватање, заједно са свешћу да је иза зида могућ један сасвим нови и друкчији простор производи крик немоћи, бола и очајања. У тај крик је, између осталог, уграђена и жеља да неко с друге стране зида чује бол који производи оваква расподела простора, а његова силина и упорност у покушајима да се у други свет доспе симптоматични су. Наиме, само зазивање Мелисе и њеног врта чин је вере у њега или би то требало да буде. Ако она може да се одазове (и ако се одазива осмехом, зујем итд.), онда постоји; ако не може да се одазове (или не може да се одазове довољно јасно), онда не постоји (или се не може знати да постоји) и логички је бесмислено дозивати је. Уколико простор Мелисе и онога што она треба да отелотвори постоји, уколико је ту, зашто је онда битно да се открије већ сад?

Истина је да није лако подносити сопствену недостатност, пролазност и мисао о сопственој смртности, али ако постоји јака вера у врт, онда се он ишчекује са смирењем. Овде, међутим, смирења нема, већ само крика, па насилан покушај да се зид распори може да означи крхкост вере лирског ја пред неизвесношћу другог света и такав чин није ништа друго него отелотворење парадоксалног вапаја: ʼМелиса, шта ако те нема?ʼ Шта ако не постоји простор иза зида? Ако овај зид није граница између простора већ – не тако лако замисливо – само граница овог простора?

Са немогућношћу да се продре у тај други предео расте могућност сумње и престанка вере. Јер, каже на другом месту лирско ја, ʼнож је пуко, и птица ми лети око раменаʼ: иста она птица која кљује истинит сан, страшна стога што доноси сумњу у могућност да се иза зида Неко, ипак, не налази“ (Владимир Вукомановић Растегорац, „Мелиса“ или певати наоружан собом). Разум, чула, слутња, сан, сумња, вјера, бол – али ако је завршна ријеч ове пјесме „плач“, онда то не оставља дилему да је комуникација са собом, са Богом, и вртом иза зида, ипак, остварена. А о пчелама, рекох, ипак нешто знамо.

Милорад Дурутовић