Рекли су да су фотокопир и Викиликс уништили дипломатију, а истина је да се она прилагодила. Технологија, интернет и дијељење информација брзином свјетлости нису уништили дипломатију, него су јој помогли. Обиље безначајних информација које се дијеле сваке секунде су само спустиле маглу у којој се једва крећемо. А то је терен који дипломатија највише воли. Дипломате су презадовољни када виде да и данас постоје милиони људи који искрено вјерују да је Гаврило почео рат или жучно расправљају о шамару на дођели Оскара.
Ријеч дипломатија вуче коријен од грчке ријечи „диплома“ која значи „пресавијен папир“. У почетку су те пресавијене, запечаћене папире носили само путници, а у њима је била препорука домицилног владара којом се по правилу гарантовала добра намјера непознате особе која долази у страну земљу.
Из оригиналног значења је јасно да су дипломате путници, посредници, тј врло квалификовани поштари. То су људи који могу да дјелују само у оквирима државног задатка и интереса, а импровизација је могућа само да би се испунио задатак. Прави дипломата због тога никад неће рећи „Ја“, осим ако иза тога не слиједи „се зовем“. Правог дипломату никад нећете ни чути да прича, осим ако нисте дипломата. А свакако неће новинарима у четири ока пред камерама откривати своја мишљења и планове. Дипломата ће ћутати и у једино у читању неизговореног можете наслућивати о чему се ради.
То је случај и са првим дипломатом Русије, који има ознаку Сергеј Лавров. И то је то. Може овај господин носити и ознаку Медлин Олбрајт, али док је на овом радном мјесту, он је Русија. Нема лични идентитет, нема клуб за који навија, нема омиљеног пјевача и народ. Он није ни пријатељ, ни непријатељ српског народа, он је Русија. А Русија као и свака друга држава на свијету има само свој интерес на првом мјесту. Kакав је то интерес, зна само Русија.
Не треба бити Kисинџер па претпоставити да тренутни интерес Русије има везе Украјином. А не треба имати боље познавање географије од умијећа читања географске карте и у уз то имати умијеће кувања кафе на плинском решоу, па видјети да тренутни интерес државе која се зове Њемачка такође има везе са државом која се зове Украјина. А кад скувате кафу и баците око на календар док гледате вијести видјећете и да свега пар дана након најављене руске посјете, у Београд долази и први Њемац Шолц.
За склапање комплетне слике треба само да замислите неко село у коме се два домаћина споре око неке међе у шуми, па се договоре да се виде, а да нико не зна. Лако је, Вучић таман закувао кафу за Лаврова, кад звони Шолц на врата и каже „Ооо, Ацо, баш сам случајно пролазио поред твоје куће, кад ми замириса кафа испод прозора.“ Те Вучић шта ће, враћа се у кухињу, а тамо Лавров већ поставио још једну празну шољицу.
Бар је то био план. Али у таквим односима се нађе још неко ко је заинтересован да посијече туђу шуму. А тај наравно ради у свом интересу. Труди се да се ова двојица никад не попију кафу. Наговори једно дијете да вам пробуши гуму на трактору, другом дјетету купи петарде да вам баца под прозор баца петарде, треће да каже „нећете вјеровати шта сам чуо“, а ако све то не упали, обори балван посред пута.
И то вам је дипломатија, сеоски односи око међа и воде на највишем нивоу, само у одијелима.
Па какве везе сад има наслов колумне са темом?
Дипломатски речено, апсолутно никакве.
Небојша Бабовић
