Ruska armija je 18. aprila započela novu fazu vojne intervencije u Ukrajini, nakon što je suzila front i odustala od zauzimanja ukrajinske prestonice sa severa. Vojni cilj ove faze operacije bio je uspostaviti kontrolu nad celokupnom teritorijom Donbasa, koja se sastoji iz Donjecke i Luganske administrativne oblasti. Pominjana su tri moguća scenarija – potpuno okruženje ukrajinske armije u Donbasu; pravljenje više manjih džepova; iscrpljivanje ukrajinske armije u Donbasu napadima iz više pravaca. Od početka ovog dela operacije prošlo je gotovo mesec dana i mogu se izvući određeni zaključci o njenom toku i završetku.
Piše: ALEKSANDAR ĐOKIĆ
Kao što su nezavisni ruski i zapadni vojni analitičari predviđali, ruska armija nije imala dovoljno žive sile da uspostavi opšte okruženje ukrajinske armije u Donbasu. Plan operacije i kako se on menjao ne može biti poznat nikom, osim generalštabu Armije Ruske Federacije i njenom predsedniku, ali iz stanja na frontu se može zaključiti da je strategija opšteg okruženja bila pokušana, a zatim odbačena kao neostvarljiva. To se može zaključiti iz toga što je glavnina ruskih snaga bila koncentrisana oko Izjuma, što je severni deo fronta sa pravcem na jug, dok su istovremeno započete neuspešne ofanzive na jugu sa pravcem na sever, na granici između Donjecke i Zaporoške oblasti. Oko Izjuma je ostvareno ograničeno taktičko napredovanje, ali je ono brzo zaustavljeno, dok na jugu nije ostvaren gotovo nikakav napredak. Samim tim, otpala je i strategija stvaranja više džepova, jer od Izjuma ruske snage nisu stigle do Slavjanska i Kramatorska, a kamoli okružile ta dva utvrđena grada.
Kombinovana ruska vojska koja se sastoji od profesionalnih vojnika i rezervista (koji su dobrovoljno pristali da učestvuju u operaciji), donbaskih boraca sa višegodišnjim iskustvom, nedavno prinudno mobilisanih žitelja Donbasa, kao i plaćenika iz redova ruskih privatnih vojnih kompanija, imala je više uspeha oko drugog džepa koji se nalazi u Luganskoj oblasti. Radi se o stezanju obruča oko još jednog para utvrđenih gradova – Severodonjecka i Lisičanska. Ni ova dva grada nisu okružena, ali su sa severa ruski vojnici stigli do prvih linija odbrane, budući da su uspeli da osvoje isturene ukrajinske položaje u gradiću Rubežnom i okolnim selima. Već nekoliko dana se priča o propalom pokušaju forsiranja reke zapadno od Severodonjecka, u kojem je ruska armija izgubila više od 70 komada teške tehnike – tenkova i oklopnih transportera. To su potvrdili i nezavisni i ruski patriotski analitičari, pa i blogeri. Forsiranje reke je bilo neophodno kako bi Severodonjeck i Lisičansk bili okruženi sa južne strane, kao što su pritisnuti i sa severne. Iako se ovaj pokušaj forsiranja zapadnog dela ukrajinske odbrane na tom delu fronta završio neuspehom, ruski vojnici su uspeli da zauzmu nekadašnji gradić Popasnu, koji je sada hrpa ruina. Popasna se nalazi južno od Severodonjecka i Lisičanska, te otvara put napredovanja ruske vojske sa tog pravca. Istovremeno se vrše pritisci sa istoka, koji daju male rezultate, ali će tu borba biti olakšana sada kada je Popasna pala.
U isto vreme, ukrajinska armija je sprovela uspešnu kontraofanzivu sa ciljem potpune deblokade Harkova, koji i nije bio do kraja okružen. Treba odmah reći da se ne radi o očekivanoj kontraofanzivi koja može naneti ozbiljne probleme donbaskoj operaciji ruske vojske. Ukrajinska ofanziva oko Harkova ima za glavni cilj odbacivanje ruskih snaga idealno do ruske granice, a u gorem slučaju van domašaja ruske artiljerije. I zaista, nakon što su ruske snage odbačene daleko na istok od Harkova, a istovremeno na manju distancu prinuđene da se povuku severnije od grada, artiljerijski udari na Harkov su se smanjili na minimum od početka rata. Iako je ovo svakako ozbiljna pobeda za ukrajinsku stranu u vidu morala, a i kvaliteta života za stanovnike Harkova, ona ne ugrožava rusku operaciju na Donbasu direktno, jer bi ukrajinske snage trebalo da i same forsiraju reku i prodru dublje na istok kako bi presekle linije snabdevanja ruske armije u Donbasu. Pošto je ruska vojska u tom regionu digla sve mostove u vazduh, šanse za napredovanje ukrajinskih snaga na istok iz tog pravca su minimalne. Treba i napomenuti da se ruske snage koje su ostavljene oko Harkova uglavnom sastoje iz rezervista i mobilisanih stanovnika Donbasa, što i objašnjava kako im je tako lako nanet poraz. Jednostavno, za rusku stranu Harkov nije trenutni cilj, sve snage su fokusirane na Donbas.
Ukrajinska strana je sama najavila dve odvojene kontraofanzive – na Izjum i na Herson. Nijedna od ove dve ofanzive nije realizovana u datom trenutku. Zašto se govori o ukrajinskim ofanzivama dok ruska ofanziva u Donbasu još traje? Prvo, postaje sve više jasno da su želje političkog rukovodstva Rusije da se zauzme Donbas, da se zatim Donbas, Herson i jug Zaporoške oblasti anektiraju, proglase za teritoriju Ruske Federacije, te da se pređe u defanzivnu fazu, koja može trajati duže vreme, dok se ne obnovi sila i pokuša sa novim napadom na Ukrajinu. Drugo, u svemu tome vreme igra ključnu ulogu, jer svaki dan ofanzive ruska armija koja učestvuje u borbama gubi nalet i iscrpljuje se. Nezavisni i zapadni analitičari sada procenjuju da sa ovim silama koje su joj na raspolaganju ruska armija neće moći u potpunosti da zauzme Donbas, niti da okruži ukrajinsku armiju na tamošnjim položajima. Procenjuje se da će njen maksimum biti potencijalno okruženje, ne zauzimanje, Severodonjecka i Lisičanska. Treće i glavno pitanje je kada će do ruskog političkog vrha stići informacija da su sile za nastavak ofanzive pri kraju, ključno će biti da se izabere pravilan trenutak za zaustavljanje ofanzive i prelazak na odbranu zauzetih položaja. Budući da su ruski vojnici ostavljeni da besmisleno sede pod Kijevom celih četrdeset dana pre nego što su povučeni odatle, to je loš pokazatelj da će i u ovom slučaju biti propušten optimalan trenutak za kraj ofanzivnog dela operacije.
Loš tajming je ono što može omogućiti ukrajinskoj strani da ostvari mogućnost uspešne kontraofanzive kod Izjuma i time poremeti rusku ofanzivu u Donbasu (za ofanzivu u Hersonu su potrebne veće snage i više teškog zapadnog naoružanja, ukrajinska strana će trebati da se čuva hibrisa i da ne napadne pre vremena). Treba razumeti da ruska strana može doneti odluku da se zaustavi na zauzetim položajima i da onda svejedno anektira sve ukrajinske teritorije koje je tokom rata zauzela, to je sasvim izvodljivo, jedini problem je što su najviši ruski zvaničnici, uključujući i predsednika Rusije Vladimira Putina, nedvosmisleno obećali oslobađanje cele teritorije Donbasa. Od 24. februara ruski politički vrh je pred armiju stavljao nemoguće ciljeve, kao što će se kasnije ispostaviti, a jedan od njih je i zauzimanje celog Donbasa sa sadašnjim silama koje su nedovoljne za takav poduhvat.
Ostaju sledeće opcije: prva, zaustavljanje ofanzive nakon okruženja Severodonjecka i Lisičanska i aneksija teritorija pod kontrolom Rusije (prelazak u dugu odbranu, pretnja taktičkim nuklearnim oružjem ako Ukrajina pokuša da izvede protivnapad na ono što Rusija proglašava za svoju teritoriju – rat prelazi u višegodišnju fazu); druga, zaustavljanje operacije i preduzimanje koraka za sprovođenje delimične mobilizacije (koja ne mora biti nazvana mobilizacijom, već produženjem vojnog roka za vojnike koji su trenutno u obaveznoj vojnoj službi) – rat se operativno pauzira na nekoliko meseci, posle čega se na front šalje nova sila u pokušaju da se ofanziva obnovi; treća, nastavak operacije potpunog osvajanja Donbasa bez novih snaga i suprotno vojnoj logici, a po političkom diktatu, što značajno povišava šanse uspešnog ukrajinskog protivnapada.
Poučeni prethodnim analizama, stiče se utisak da se nijedna opcija ne realizuje u čistom obliku, već da se gura dok ne pukne, a onda se prinudno prelazi na sledeću opciju, to je direktan indikator kako funkcioniše proces donošenja odluka u uskom krugu političkog rukovodstva Ruske Federacije (umesto efikasnog donošenja pravovremenih odluka, okleva se sa priznavanjem negativnih tendencija i time se problem produbljava). U tom pogledu, treba očekivati tvrdoglavo pritiskanje armije da po svaku cenu, pa i cenu prenatezanja svojih sila, nastavi ofanzivu u Donbasu i izazove ukrajinsku protivofanzivu. Kada se to desi, onda sledi eskalacija sa ruske strane – delimična mobilizacija i/ili aneksija zauzete ukrajinske teritorije. Kraj rata se svakako ne vidi, propušten je prostor za kompromis u prvoj polovini marta, kada je mogao da se napravi dogovor – priznanje Donbasa i Krima za povlačenje ruske armije iz Ukrajine i skidanja dela sankcija. Do danas nije jasno koja je strana odustala od tog dogovora, koji je bio predstavljen za pregovaračkim stolom u Istanbulu. Apsolutno je moguće da su obe strane napravile kalkulaciju da još uvek mogu da ostvare pobedu na polju boja i odbacile kompromis u poslednjem trenutku. Nezaustavljanje rata je u direktnoj korelaciji sa pritiskom na Srbiju, to jest Vučića, da uvede sankcije Rusiji. Tu odluku je moguće odložiti dok traje donbaska ofanziva, ali je nije moguće izbeći jer se rat ne završava.
