Кризе се развијају све брже и брже, далеко превазилазећи способности реаговања крутих структура и менталних склопова Уније. Њена отпорност тестира се до граница пуцања
Године искључујуће политике практиканата статуса кво ускратиле су многим европским државама перспективу постизања било какве значајне промене. Средства сврсисходне трансформације намерно се препуштају труљењу, а и сами „блокови центра“ често су бајати и исцрпљени, док се пунокрвна политика забрањује.
Данашњи менаџерски интеграционализам намерно је успостављен као директна антагонистичка супротност свим облицима национализма, као да су они антиевропски. Међутим, постоји нешто што се зове „европска култура“ која нас некако све повезује у нашој разноликости, макар као сећање усађено у најдубљим слојевима нашег бића.
То није „равна степа“ данашњих монолитних, диригованих порука ЕУ. Крајем 15. века, Ренесанса (која се протезала кроз читаву Европу) је рођена као обнова везе са духом антике (паневропске културе) – не како би је просто копирала, него као плодно тле за развој нечег новог.
Европа је, међутим, била историјски најјача када су се различите државе културно надметале.
Primus inter pares
Макрон је убедљиво победио – и појавиће се у Бриселу као јасни primus inter pares, нарочито пред Немачком у њеном садашњем ослабљеном и подељеном стању. Тамо ће открити да, иако је доминантан, проблем је у томе што не деле све чланице блока Макронову визију Европе. Како је један дипломата то објаснио: „Макронови европски креденцијали никада нису довођени у питање, напротив – он уме да буде већи Европљанин од Европе“ (иначе је након његове изборне победе управо то мантра коју је ЕУ понављала).
Просто, за француске политичаре последњих година мото је „Европа је Француска“, додуше нешто увећана. А Макрон ће по свему судећи наставити са том јупитеријанском политиком.
Он је међу првима пригрлио иницијативу за увођење ембарга на руску нафту и гас. Надовезујући се на гашење Северног тока 2, то је потез који наговештава деиндустријализацију Немачке и оштро одвајање од Русије. Немачка је, услед Бајденовог украјинског пројекта, гурнута у немилост Вашингтона, као пука сенка онога што је некада била (чак и уколико сачува приступ јефтином руском гасу још неко време).
Сада ће доминантна бити Француска, која ће настојати да изгради војне структуре унутар ЕУ како би уживала и војно-безбедносну доминацију, као једина нуклеарна сила и стална чланица Савета безбедности УН.
Да ли ће Макрон остварити ове позамашне циљеве зависиће од његове способности да убеди и ласкањем приволи друге лидере да га прате, изграде консензус и постигну конкретне споразуме, уместо да просто агитује и свађа се. Једна од препрека са којим би Макрон могао да се суочи у годинама које долазе је колективни инстинктивни отпор перспективи француске хегемоније.
Две велике кризе
Управо ту долази до изражаја други аспект структуралне ригидности. Европа се суочава са две велике кризе: Украјином и инфлацијом (која се већ разбуктава). Ригидност ће умногоме ограничити шансе ЕУ да са овим проблемима ефикасно – или уопште – изађе на крај.
Поводом оног другог (инфлације), Споразум из Мастрхита доделио је апсолутну независност Европској централној банци, која функционише без икакве противтеже – Конгреса, Беле куће или Министарства финансија – која постоји у случају америчких Федералних резерви, смештајући их у политички крајолик у којем су одговорне пред јавношћу. За разлику од било које друге централне банке, независност ЕЦБ није само статутарна на начин да се њени циљеви могу мењати парламентарним одлукама – она се мења једино ревизијом споразума.
Иако је „увођење евра у фундаментално мањкаву валутну зону било велика грешка, исто важи и за сваки покушај поништавања те грешке“, јер би дисолуција еврозоне била „једнака цунамију економске и политичке регресије“. Отуда „клопка“ у којој је Европа: она не може да се креће ни напред, ни назад. ЕЦБ не може да оконча квантитативна олакшања (без стварања кризе за Италију и Француску), нити може да подигне каматне стопе како би изашла на крај са растућом инфлацијом а да не изазове дужничку кризу познату као „lo spread“. (Скраћено од „loan spread“, ради се о термину који је последњих година постао популаран у Италији, а означава разлику у цени по којој се задужују Италија и Немачка, наравно у корист Немачке, прим. прев).
У контексту инфлације, Француска има битну улогу као један од презадужених „болесника Европе“. Она зато није у најбољој позицији за вођство, а у сваком случају, права реформа би захтевала ревизију уговора о основању ЕУ, што је неприхватљиво за већину земаља.
Императив консензуса
Оно што међутим чини ЕУ различитом од било које друге политичке структуре је претпоставка консензуса (и протоколи који из те претпоставке проистичу) – система дизајнираног тако да искључи непредвидивост јавне дебате или политичког неслагања. Исти образац важи и за више нивое, где се одлуке прослеђују Савету у којем се коначне одлуке морају аминовати „породичним фотографијама“ и једногласним саопштењима.
Императив консензуса је све. То објашњава зашто је креирање политике унутар ЕУ тако тајновито и лишено онога што је елементарно за политички живот на националном нивоу – отвореног и нормалног политичког полемисања. То је такође и разлог зашто је ЕУ тако крута и неспособна да се фундаментално реформише.
Европски Савет (не мешати са Саветом Европе; прим. прев) је место на којем ће Макрон морати да корача пажљиво. Неће моћи да узме здраво за готово постојање консензуса поводом питања са високим емотивним набојем, као што су Украјина или Русија. Иако су све чланице технички равноправне па могу блокирати одлуке у складу са својим националним интересима, у реалности наравно огромна неједнакост држава де факто доводи до тога да Немачка и Француска командују процедурама, и то аргументима своје величине и моћи. Пошто се ове две земље не слажу увек, а и кад се слажу то нужно не наглашавају, не представља свака одлука Савета одраз њихове воље. Ништа се не подразумева.
„Не замајавамо се Европом”
Нарочито украјински сукоб истиче додатну крутост Европске уније. Како је Џорџ Фридман отворено рекао, поводом безбедносних питања Вашингтон се не бави Европом него је заобилази: „Више се бавимо државама – Пољском или Румунијом. Не замајавамо се колективном Европом“.
Незгодно! САД, заједно са појединим европским земљама, упумпавају (или макар покушавају да упумпају) тешко наоружање и ракетне системе у Украјину. Да, ове државе такође распирују сукоб, стварајући жаришта у Придњестровљу, Молдавији, Јерменији, Нагорно-Карабаху, Грузији, Казахстану, Киргистану и Пакистану – како би се развукла Москва. И продубљују посреднички рат (тврдећи, између осталог, да су њихови обавештајни подаци достављени у реалном времену довели до обарања руског војног транспортера, „усмртивши стотине“ руских војника).
Укратко, они одређују смер овог рата. Да ли ЕУ поседује одговарајућу службу за овакву ситуацију? Вероватно да не.
Ове кризе се развијају све брже и брже, далеко превазилазећи способности реаговања крутих структура и менталних склопова ЕУ. Ако ЕУ икада и успева да институционално функционише, онда је то у ведрим временима. Сада се њена отпорност тестира до граница пуцања низом непогода за које просто није прилагођена ни на супранационалном, ни на националном нивоу.
„Догађаји, догађаји добри мој дечаче“, сада управљају (алузија на одговор британског премијера Харолда Мекмилана новинару који га је упитао чега се највише плаши као државник: „Events, dear boy, events“, прим. прев).
Превео Владан Мирковић/Нови Стандард
Извор Strategic culture
