Господ убија и оживљује, послује
У нашем свакодневљу, као баштован:
Калеми, чупа коров, подрезује,
И влажне хрпе лишћа пали у позну јесен;
Дим штипа очи, сузе нас горче пеку.
Послује као болничар који се мува, ћутљив:
Намешта јастук, удева иглу у вену,
Његови су отисци прстију на боци
Из које капље милост; мења завој, мрље су крви
Ко мрље вина на столњаку последње вечере.
Он је тај који спушта у гроб и извлачи; сем тога
Он удешава намере: не можеш буву да здробиш
Ноктом о нокат палца, ако ти писано није.
Он је тај који удене буру у ноћ, здроби брод,
У црно обоји вуну некој мајци на преслици.
Господ раставља и опет саставља ствари
Изрециве и чулне: он ломи, кида и спаја,
Лемује, лепи, заварује, стапа без шава
Кад му се прохте: таласе мора, на пример.
И чини да изнемогли опашу се снагом.
Звездо мора, ти која си ограђени врт,
Видиш ли овај раздор у срцу вољених ствари,
Чујеш ли болесни шум кад куца срце света?
А миленијум се топи као толико свећа
Пред једним празним гробом, у Јерусалиму.
Иван В. Лалић
