Gospod ubija i oživljuje, posluje
U našem svakodnevlju, kao baštovan:
Kalemi, čupa korov, podrezuje,
I vlažne hrpe lišća pali u poznu jesen;
Dim štipa oči, suze nas gorče peku.
Posluje kao bolničar koji se muva, ćutljiv:
Namešta jastuk, udeva iglu u venu,
Njegovi su otisci prstiju na boci
Iz koje kaplje milost; menja zavoj, mrlje su krvi
Ko mrlje vina na stolnjaku poslednje večere.
On je taj koji spušta u grob i izvlači; sem toga
On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš
Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije.
On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod,
U crno oboji vunu nekoj majci na preslici.
Gospod rastavlja i opet sastavlja stvari
Izrecive i čulne: on lomi, kida i spaja,
Lemuje, lepi, zavaruje, stapa bez šava
Kad mu se prohte: talase mora, na primer.
I čini da iznemogli opašu se snagom.
Zvezdo mora, ti koja si ograđeni vrt,
Vidiš li ovaj razdor u srcu voljenih stvari,
Čuješ li bolesni šum kad kuca srce sveta?
A milenijum se topi kao toliko sveća
Pred jednim praznim grobom, u Jerusalimu.
Ivan V. Lalić
