Распра је превазишла повод. Научио сам од ње једно, најважније: ни једну одлуку, било о чему да се ради, било која ствар да је у питању, било ко да је овлашћен да је донесе, не треба донети пре но што се омогући да се мирно и слободно саслушају сва мишљења. Ако смо то научили, онда ова несугласица око Његоша није била узалудна.

Прочитавши оно што је досад написано по нашим листовима о Његошевом маузолеју, изненадио сам се са колико се аспеката може размишљати о том проблему. Да сам пре тога и сам ушао у Одбор који треба да оствари Мештровићев пројекат, сигурно бих прихватио све његове одлуке поклањајући поверење Одбору а не познавајући сву сложеност проблематике којом он у ствари треба да се позабави пре него што је донео ма какву одлуку. Срећан сам што се нисам учланио у тај одбор, јер бих се сада, сазнавши из многобројних написа, колико је то питање компликовано, колико има противречних и међусобно искључивих мотива, прилаза, ставова, мишљења и размишљања, грдно покајао што сам се упустио у нешто чему ни издалека нисам дорастао.
И сада, прочитавши оно што сам прочитао, ја нисам сигуран а не само ја која је страна у праву, коме веровати, која ј емогућност најбоља, како да се оне међусобно помире и задовоље, како да се усклади сва разноликост ставова а да се човек не огреши ни о Његоша, ни о Мештровића, ни о естетске и уметничке разлоге, али ни о наше сопствено садашње време, време у којем живимо и које треба да изразимо чак и кад поглед бацамо уназад, у традицију, у живу традицију, јер само у измирењу са нашим временом традиција може себе да преживи.
Ако прихватам Његоша, ја га не могу прихватити онаквог како је он сам себе видео или како га је видео Мештровић, него како га преда мном узноси моје доба, како га ја могу видети, својим очима и знацима мога времена. А да ли имам права да према себи скраћујем, продужујем или проширујем оно што је веће, дуже или мање од мене, али што је своје, непоновљиво, што се не сме дирнути а да се не повреди, не измени, не нагрди? Откуд могу бити сигуран да сам видео правог Његоша, оног који је још увек жив за мене, али да ли и за тебе, за остале, за све нас толико међусобно различите да је свако свођење узалудан посао?
Распра је превазишла повод. Научио сам од ње једно, најважније: ни једну одлуку, било о чему да се ради, било која ствар да је у питању, било ко да је овлашћен да је донесе, не треба донети пре но што се омогући да се мирно и слободно саслушају сва мишљења. Ако смо то научили, онда ова несугласица око Његоша није била узалудна.
Лазар Вујаклија
Извор: Књижевне новине, 30. VIII 1969.
