О граници на Косову, 17. марта
17. март, 2023.
Митрополит Јоаникије: Француско-њемачки споразум је неприхватљив!
17. март, 2023.
Прикажи све

Стефан Митров Љубиша: Човјек који је пружио руку да не би одустао од себе

Стефан Митров Љубиша, (Фото: Архива)

Стефан Митров Љубиша, књижевник и бокељски посланик у Далматинском сабору у Задру, једно вријеме и његов предсједник и представник тог сабора у Царевинском вијећу у Бечу, који се борио против талијанизације Далмације, за права бокељских Срба и за слободу у кориштењу српскохрватског језика у славенском Приморју.

Стефан Митров Љубиша, (Фото: Архива)

Њемачки филозоф Фридрих Ниче је једном рекао: „Будућност припада онима који се најдаље и најдуже сјећају прошлости.“ Овај мислилац је у своје вријеме живио у Бечу, четири трамвајске станице удаљен од малог хотела у којем је тада живио и умро Стефан Митров Љубиша. Могуће је да су обојица одлазили у кафе „Ландтман“ у улици Рингштрасе, у којем се до данас служи одличан мус од кестена или у кафе „Централ“ са својим меланж капућином, у којем су се пар деценија касније састајали Лењин и Троцки и маштали како ће кад-тад Русију окренути на главу. А ту је негдје сигурно пролазио и Љубиши близак, Вук Караџић, као и многи други балкански прогнаници, избачени из политичких система или из духа времена. Ипак, Ниче и Љубиша се никада нису срели. Да јесу, имали би шта један другом да кажу о народима који се сјећају прошлости, као залога за било какав поглед у будућност.

Јер, Стефан Митров Љубиша, као јавна особа, народни трибун и интелектуални посленик, коначно и као писац, Србин из Будве по поријеклу и козмополит по најдубљој људској оријентацији, инсистирао је баш на томе, и у политичком и у културалном смислу – на традицијској основици која ствара, креира и гради једну народну заједницу. Ако би се таква заједница, на примјер, градила на пукој идеологији, националној, социјалној или вјерској, то би било криво, као што то каже Алексис де Токвил, а и Александар Јерков, у предговору књиге прве Љубишиних сабраних дјела.

У такву идеолошку заједницу сам Љубиша није вјеровао. Токвил каже да је у друштвима „то што је у њима најдубље демократско, посљедица не егзекутивне политичке воље владара или режима, него обичајности која се развија у хоризонту једне заједнице.“ Везано за демокрацију, која се као што видимо данас извргнула у бљутаву технику „владања без народа“, Љубиша је вјеровао у народни имагинариј, мудрости, саморефлексију и добронамјерне везе различитости унутар једне народне цјелине, а не у самоопијајуће политичке догме. Односно, да се опет мало приближимо данашњем времену, Јерков каже за Љубишу да је он „за живота био облаган и намучен тако и толико да би лако разумео и ову данашњу пометњу ума, духа, добрих обичаја и основног људског реда, у који спада и то да знаш ко си и шта си.“ Да ли многи од нас знају данас ко су и што су, не само у националном или вјерском смислу, него у оном битно људском? Или их је баш брига? На грађење такве духовно хисторијске пометње и њене посљедице, наставља даље Јерков, „никада не би пристао овај Србин који је Црногорац, Јужни Словен, предјугословен, приморац, Далматинац, Медитеранац, овај човек од угледа, чојства и пера, толеранције и ширине“. Овај човјек којег су у његово вријеме, али и касније, једни називали Стефан, други Стјепан, а трећи Шћепан…

Драгоцјен и у данашњем времену

Стефан Митров Љубиша у данашњем времену које је у најмању руку искочило из зглоба, како је то пророчански прије 600 година говорио Шекспир, такав Стефан Митров Љубиша дјелује као залутали метак из прошлости, али је он сада важан као шлагворт или цитат, као доказ многочему што се данас догађа. Утопијски речено, важан је као својеврсни мелем, који би се могао прислонити уз често успјењене ратове свих са свима, који из својих ровова изаћи не знају. Јер, данас је све постављено на главу, у тзв. култури отказивања, уз много буке и бијеса, острашћених међусобица и презира данашњег времена према свему што је било прије, практички до јучер, као старом и назадном.

Зато је Стефан Митров Љубиша интересантан у овоме времену, али на крајње аутсајдерски начин, јер би га се брзо одрекли и једни и други и трећи. Његове ријечи, о идентитету, традицији и извориштима културе, биле би без сумње презрене, али би такођер биле, тек уз само мало мудрости, уз неки сада већ недостижни цум грано салис – данас животно драгоцјене.

Да ли ишта и итко може помоћи данашњем времену пуном негативне енергије, у којем се никога у ништа не може увјерити, јер нова технологија јури све брже и нема времена за спору мисао која настаје из дубине искуства и судбине, у данашњим ратовима који бришу све пред собом, а пацифисте у њима у правилу стријељају пред зору, у доба умјетне интелигенције која је профитабилнија од живог људског створа и у толико загађеној стварности, у којој за 50 година више ништа од овог свега неће више бити важно. Онда, како се често цитира Крлежа „када нас дефинитивно више неће бољети зуби“.

Фридрих Ниче, (Фото: Данас)

Сам против свих у борби за слободу и право

Учинимо ипак безнадежно актуалним ставове Стефана Митрова Љубише, некако у два дијела. Прво, свима је позната Љубишина дугогодишња политичка дјелатност, као бокељског посланика у Далматинском сабору у Задру, једно вријеме и његовог предсједника и представника тог сабора у Царевинском вијећу у Бечу, који се борио против талијанизације Далмације, за права бокељских Срба и за слободу у кориштењу српскохрватског језика у славенском Приморју. Он је у том задарском сабору често био тзв. лице које смета, реметилачки фактор или персона нон грата, како се то њежно каже. У том смислу познате су и његове драматичне ријечи у истом Сабору, у тренутку када је Љубиша са свим што је и како је мислио, говорио, осјећао и дјеловао, био сам против свих: „Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Срб православне вјере. Ја, кому је српско знамење упечаћено на челу, бранити ћу погажено право и слободу својих сународника док ми под грлом куца!“, узвикнуо је на том сабору Љубиша. Кључне ријечи су слобода и право. Док је борба за људска права још нешто вриједила, дефиниција људских права, по ријечима професора политичке филозофије Жарка Пуховског, гласила је једноставно: сви људи имају права. Љубиша у том тренутку брани неку слободу и неко право на одређену важност, јер му је та важност упечаћена на челу. Он брани право свог постојања, не оспоравајући другоме право његовог постојања и брани право на своје народно име, не негирајући туђе име.

Е сад замислимо да је те ријечи: „Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Срб православне вјере. Ја, кому је српско знамење упечаћено на челу“ и даље, Љубиша рекао данас на каквом високом политичком или државном форуму, било гдје на Балкану или у Европи. Био би аутоматски проглашен за националисту и уз велики презир развучен по новинама, медијима и кулоарима свих фела. Он, који се потрудио да преведе Горски вијенац с ћирилице на латиницу, да би га могли читати и други, а не само Срби и који је објављен у Задру 1868. године.

У том смислу познато је, наиме, да је Љубиша рекао и још нешто, што га у данашњој атмосфери буке и бијеса не би спасило, а што јест био стварни кредо његовог дјеловања: „Оно што један вијек сматра утопијом, у другоме постане сељачка истина. Тешко оној души која је посијала кукољ међу Србима и Хрватима, међу католицима и православнима, јер је то омело нагли развитак укупне народности и језика. Боже, дај, да скоро започети у староме Дубровнику лист ‘Словинац’ обустави братску неслогу и поврати давни склад!“, говорио је Љубиша. Један од парадокса данашње ситуације јест у томе да Љубиша у овоме времену не би могао инсистирати нити на свом идентитету али нити на пруженој руци другима и другачијима, јер данас очито није вријеме мира него вријеме мржње. И то не само у радикалној ситуацији рата каквог гледамо, него мржња, гоњена отприлике истим мрачним злом којим на примјер Шекспиров Јаго мрзи Отела, без било каквог посебног објашњавања, та негативна уништавајућа енергија и злурадост, испуњавају наше вријеме, од тренутка када се ујутро пробудимо до часа када навечер, сломљени од свега тога, лијежемо у кревет. Та солна киселина огорчења према свему и свачему напросто је свуда око нас. Стефан Митров Љубиша завршио би у овом времену, са својим ставовима о правима на властито име и слободи за све људе, у каквом строго чуваном егзилу за странце, да из њега никада не изађе. Успут, недавно је садашњи главни тајник УН-а Антонио Гутереш рекао да су данашњи главни сијачи мржње у свијету друштвене мреже, не спомињући уопће рат у Украјини, желећи тиме рећи да се купамо у злонамјерним мислима и без тога рата. Стефан Митров Љубиша био би данас превише лака мета, готово посластица, за црне бароне данашњих комуникација.

Антрополошка хистерија и робови слободе

Други парадокс овако замишљене ситуације јест у томе да је у овом времену готово немогуће говорити о свом идентитету, зато што је тај идентитет, у ери галопирајуће релативизације свега, избрисан и сувишан. Свијет и људи у свеопћој ери модернитета на себе гледају као на индивидуалистички разбијене јединке без било каквог упоришта, и то им се у времену када можеш бити свако и нико, у доба свеопће политичке коректности доведене до бијелог сјаја – необично свиђа. Ти данашњи људи, који ринтају од девет до пет, од куда год долазили, као својеврсни робови слободе, јурцајући од једне до друге тачке на земаљској кугли по бјелосвјетским корпорацијама, као и њихова аеродромска дјеца, од Рејкјавика до Сингапура и натраг – претварају се у пет и пет поподне у једно те исто племе, било гдје у свијету, које се предаје ужитцима на глобалној журци „до крајњих граница својих снага, не питајући се што ће бити сутра“, како то у свој књизи „Критика циничког ума“ разумије њемачки филозоф Петер Слотердијк.

Љубиша је био без сумње истински козмополит, спреман приступити свакоме, не заборављајући да је његов идентитет, као и сваки други, какав год био, негдје утемељен и произлази из културе из које је, као и било тко други, како год се та култура звала, потекао.

Зар нешто слично није говорио и Мартин Лутер Кинг, борећи се за права Афроамериканаца у Америци. „Прије него што сам био вођа за грађанска права, био сам проповједник Еванђеља. Оно што ја радим у овој борби, као и многи други, произлази из мог осјећаја да се свештеник мора бринути о цјелокупном човјеку“, казао је Мартин Лутер Кинг. Кључна његова ријеч, али и читаве људске хисторије је цјелокупни човјек. Тај цјелокупни човјек код Љубише живи тако да се он, инсистирајући на правима свог националног етнитета, залагао се да се „обустави братска неслога и поврати давни склад међу Хрватима и Србима, католицима и православнима“, а Мартин Лутер Кинг, инсистирајући на правима Афроамериканаца, сањао је, као што је рекао у оном чувеном говору, да ће „једнога дана на црвеним брдима Џорџије синови пријашњих робова и синови пријашњих робовласника сједити заједно за истим братским столом“. Мартин Лутер Кинг је за ове ријечи добио Нобелову награду за мир и метак бијесног атентатора у Мемфису. Што би данас добио Стефан Митров Љубиша, када би његове ријечи о братској слози, изговорене на било којем тргу на Балкану, изазвале бучно негодовање већине, једнако као и у било којој метрополи, како већ видимо да данас ствари стоје у свијету?

Данас, дакле, живимо у каосу антрополошке хистерије на много начина. Националне и вјерске подјеле, код нас и у свијету, само су мали комад тог отровног колача. Кључно питање нашег опстанка данас, једнако као и дилеме између мирољубивости или мржње, нуклеарног рата, еколошке катастрофе или паметних телефона, јест како ми, на трагу Љубишиних културалних и политичких ставова 150 година раније, уопће разумијемо данас себе и људе око себе? Јер, у овом времену се заиста тешко сналазимо, па се онда питамо о каквом идентитету можемо говорити ако заправо не постоји истинска друштвеност? Нови парадокс је у томе да сада више не живимо у сјени некадашњих опасних друштвених идеологија, већ у неодређеном простору без окуса и мириса, у лимбу једног глобалног строја којег храни свјетски капитал у власништву не више од 20 људи.

Ми смо у данашњем глобалном селу, дигитално повезани сви са свима, усамљенији него икада до сада. Талијански филозоф Ђорђо Агамбен то свјетско село зове глобални логор. Наша друштвеност се сада огледа једино у конзумеризму, који је смишљен зато да би њиме управљао нетко тко из њега извлачи све више новца и моћи. Нашим потребама не управљамо ми него неко други. Изгубили смо битку с профитом, рекао је недавно социолог Едгар Морен, односно изгубили смо битку с дехуманизирајућом умјетном интелигенцијом, како је прије смрти најавио физичар Стивен Хокинг.

Још непрочитана Љубишина порука

Стога оно што у нововјековном реду ствари постаје проблем, није само то, као у Љубишином времену, да ли је нетко Србин, Хрват, Црногорац или нешто четврто, него питање што је тај човјек уопће. Хисторичар Давид Енгелс сматра да се Европа већ дуго времена налази у „идентитетској кризи“, зато што се у доброј мјери одрекла својих културних коријена, на којима је инсистирао Љубиша. Чупање тих коријена, сматра Енгелс, онемогућава нам вјеродостојни сусрет с будућношћу, о чему је говорио Ниче с почетка ове приче. Посљедице те вриједносне преоријентације, сматра Енгелс, метастазирале су с пропашћу традиционалне породице и пада наталитета, до повећања криминала, масовних имиграција и пада стандарда образовања. „Друштво у коме би живјели људи, само као појединачни максимизатори властите користи, ослобођени стега прошлости и обавеза дјеце и породице, не би било у стању да опстане“, закључује Енгелс.

 Та цивилизацијска ерозија и растакање темељних вриједности је хисторијски процес дугог трајања. Љубиша је крајем 19. вијека вјеровао у солидарност, у оно што данас изазива у најмању руку грохотан подсмијех. Љубиша није био ослоњен на шармантни бечки недостатак свих вриједности, како запажа његов биограф Јерков, него на недавну прошлост и предања из ранијих вјекова, на хисторијску мудрост опстанка, тегобног живота, очувања слободе и борбе за њу, на смисао обичаја и поука које у човјеку буде снажан морални осјећај истрајности.

Пробајте данас у било којем кафићу некоме тумачити о Љубишиној хисторијској мудрости опстанка, тегобном животу и моралном осјећају. Млади људи данас не знају ни тко су били Лоренс Оливије или Љуба Тадић, а камоли шта друго. Једнако тако се Бодлер противио Паризу као „немани града“, Достојевски је гледао готово метафизички сумрак људских и божанских вриједности у Русији, Крлежа је између два рата писао о празноглавом туристичком стампеду који је окупирао Сикстинску капелу у Риму (замислимо како је тек данас), а Владислав Петковић Дис је тужно пјевао о „трулом задаху пропадања“. Или, како се сасвим актуално пита талијански филозоф Франко Берарди Бифо, анализирајући безумна и масовна убиства које чине млади по школама на Западу: „Шта да се ради када се ништа не може учинити?”

Љубиша је живио и умро као народни борац, а данас се живи и умире у усамљеничком огорчењу и депресији. Данас су Љубишине вриједности тек загубљена фуснота, у мору свега онога што је човјек касније, до данас, смислио, написао, изговорио и учинио. Можемо ли се некако присјетити те Љубишине поруке, једне од многих других, не би ли се некако вратили себи и дошли кући? Данас више не вјерујем у поправљање појединца и свијета тек рационалном анализом ума. У цивилизацији тога ума, наиме, дошли смо до тужног руба на којем данас стојимо.

Иза нас су сви попљувани гласници, међу које спада и Стефан Митров Љубиша, а испред нас су једино Бог или пакао, односно само језиво огњено искушење, које ће нас или искупити као људска бића или ће нас стровалити у ништавило. Ипак, шта год да се деси, на нашим леђима је још увијек живот као задатак, или како каже јунакиња Ирина из Чеховљеве „Три сестре“ с којом би се сигурно сложио и Љубиша: „Доћи ће време кад ће сви сазнати чему све ово, чему све те патње и неће онда више бити никаквих тајни, а донде треба живјети и треба радити, само радити!“

Бојан Муњин

Извор: П Портал

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *