Постоји и једно важно питање, спорно, нерашчишћено, подложно расправи и стога отворено. То је питање Мештровића као уметника. Хотимично или нехотимично, пре одлуке цетињских градских отаца, ово питање није било изнето пред суд јавности, тако да је ова одлука била нека врста свршеног чина. Треба напоменути да у свим земљама света тако значајне одлуке припадају не само једној општини, него целој нацији. Сем наравно, ако се није дошло дотле да се и Његош сматра као Општински човек.
Свакоме је већ одавно јасна најосновнија истина да песнику и не треба други споменик до онај нерукотворни, како вели Пушкин, што га је Његош, као и сви велики ствараоци, сам себи подигао, то јест захвалност, љубав и дивљење у души поколења. Осим тога не може се теже онекога огрешити, било да се ради о великану или обичном човеку, него кршећи његову последњу вољу, преправљајући му гробницу коју је сам себи одредио и за живота саградио. У људском моралу тај начин се зове профанисање.
Куд ће скромнији и неугледнији споменик него хумка у Јасној Пољани? Али никоме живоме, па чак ни Стаљину, није пало на памет да узнемирава земне остатке Лава Николајевича Толстоја. Шта би рекао Владика да за тренутак, колико је потребно духу, остави предворја Дантеовог пакла, где га у скупини мудраца најрадије замишљам поред Лукреција и Паскала, па да дође међу своје племе и види шта се чини од његовог земног праха и како се поштује његово последње завештање?
Замислимо да се једног пролећног јутра вине у ловћенске стране и нађе на врху своје драге планине некакво чудовиште од цемента, камена и туча, уместо мале црквице коју је себи саградио још док је био од овог света. Не знам како би могло да се одговори на Владичину тугу, ако не овим стиховима Васка Попе, из једне песме испеване у славу Ловћенског самотника:
Греју ли те Господару громови
Служе ли те висине девице и облаци крилаши,
Верније него ми пусти и грешни са свога незнања
Не само капела која крунише Ловћен, него цела планина је сама по себи споменик, у оном смислу у коме су споменици Синај и Голгота. А подизaти неки други споменик Мојсију на Синају или Христу на Голготи. било би обично безумље, као што је безумље подизати споменик Његошу на Ловћену. То би значило разарати знамен који Оличавају та света и велика места.. Јер ако је Синај знамен првог сусрета божанства и човека, ако је Голгота знамен страдања и мученишта. Ловћен је, бар за нас, а донекле и за цео словенски свет, знамен песништва и слободе. А што се тиче капеле која већ постоји, она само наглашава, подвлачи то знамење али једва приметно. складно и ненаметљиво, попут хеленских храмова. Њена је величина управо у њеној маленкости, скромности и једноставности. Баш онаква каква је, капела на Ловћену делује величанственије него било какав маузолеј, пирамида или катедрала. Она је храм поезије, обитавалиште генија. Светилниште мењати, преправљати, тобоже украшавати и увеличавати оно што су тако дивно створиле, ускладиле, украсиле и увеличале природа и историја, и то постављањем некаквих асирско-египатских грдосија. значи жигосати традицију, калемити јој нешто што јој не одговара, што јој је спољно, страно и туђe. Уосталом, зар се рушењем капеле и ловћенског врха не разара и униктано национално обележје, црногорски грб?
Ван овога што смо казали, постоји и једно важно питање, спорно, нерашчишћено, подложно расправи и стога отворено. То је питање Мештровића као уметника. Хотимично или нехотимично, пре одлуке цетињских градских отаца, ово питање није било изнето пред суд јавности, тако да је ова одлука била нека врста свршеног чина. Треба напоменути да у свим земљама света тако значајне одлуке припадају не само једној општини, него целој нацији. Сем наравно, ако се није дошло дотле да се и Његош сматра као Општински човек.
На упућенијима од нас је да кажу своју реч о Мештровићу уметнику, као што је то на пример недавно бриљантно учинио Лазар Трифуновић у „Нину“, али је сигурно да је Мештровићева уметност потпуно страна веку Шагала, Хенри Мура и Бакометија. А све и да није тако, не заборавимо да је свет препун дела мештровићевског духа, и то оригинала из прве руке, а да не постоје сем један једини Ловћен и ловћенска капела.
Комнен Бећировић
Извор: Књижевне новине
