Да је Русија војно напала другу међународно признату државу (Украјину) очигледна је истина. Али, има ли у том акту још нечега? У први сам мах помислио ово: штрајк догађаја, који је толико иритирао Бодријара, најзад је окончан. Чак ми се учинило да руска акција у ствари представља отелотворење Борхесове и његове приче о освети народа огледала.
Ради се, наиме, о томе да су есеји о огледалу загонетки исткани од алегорије којом се Другост приказује као побеђена и осуђена на сервилну судбину подражавања. Побеђени други – потцртава Бодријар – осуђен је да буде Исти. Порадовао сам се, дакле, да су се пуки послушни одблесци почели будити, да су се тргли из зачарености и насрнули на своје стаклене и металне границе, и да ће постојећи систем предствљања и вредности неминовно нестати у тој побуни.
Данас ми, међутим, такав расплет изгледа мање вероватан. Искрено признајем да су ме неспретне изјаве смушеног Мединског после цариградских преговора у великој мери поколебале. Јер, може бити да народи огледала ипак нису сасвим спремни да престану да спонтано рефлектују лик Империје. Другим речима, можда Русија и неће бити у стању да искорачи из западњачког културног и политичког обрасца. У сваком случају, исписивање ових редова је као клађење уживо: тек ће крај утакмице окончати тензије и контрадикције.
Копци (ни)су људи
Тачна је блиставо срочена историчарева опаска да је у седамнаестом веку заробљени руски медвед гризао своје шапе увиђајући да је Запад решен да Русију држи оријенталном. Томе се не треба чудити: Запад је препун заводљивих лепота. Пошто ни сам нисам имун на њих, предлажем читаоцу да заједно уживамо у овом призору: „Држите ли ви – упита Кандид – да су се људи увек узајамно таманили као што данас чине? Мислите ли да су људи увек били лажљивци, лупежи, вероломници, незахвалници, разбојници, слаботиње, ветропири, кукавице, завидљивци, прождрљивци, пијанице, тврдице, властољупци, крволоци, клеветници, развратници, занесењаци, лицемери и будале? – Држите ли ви – одговори Мартин – да су копци увек јели голубове кад год су им падали у канџе? – Разуме се – рече Кандид. – Па лепо – одговори Мартин – кад су копци остали исте ћуди, зашто мислите да су људи променили своју ћуд? – А биће ту разлике – поче Кандид – јер слободна воља…’ Мудрујући тако стигоше у Бордо.“ У Волтеровим епиграмима који мељу једном реченицом могуће је наћи делић одговора на руску загонетку – али се она не може одгонетнути цела.
За (целим) објашњењем је узалудно трагати и на терену (међународног) права. Да ли је неко приметио да је Међународни суд правде пресудио да Русија мора прекинути своју војну операцију у Украјини? Можда и није, јер се одлука готово тренутно истопила испод бљеска солнцепека. Не препознајући знаке времена Међународни суд правде је, слуђен сопственим претензијама на вечност и незаменљивост, озбиљног изгледа и озбиљним тоном изрекао ову бесмислену одлуку и тако трагичном одумирању права само дометнуо неопходну комичну фусноту. Право, дабоме, није ишчезло ономад у Новорусији. То се десило доста раније, али је тамо голотиња разоткривена у крупном кадру.
На овом месту желим да истакнем да тепих с правним аргументима Запад испод својих ногу није извукао бројним кршењем међународног права кроз дуги низ деценија. Измицање ослонца је учињено на теоријском плану, променом културног обрасца, када је једним „хокус-покус“ потезом правда протерана из садржине појма права. Јер, постоји огромна разлика између чињења неправде (при чему постоји свест о томе шта је праведно) и поништавања правде као моралне категорије.
Ментално сваштарење
Тако је право престало да се оријентише према правди и самим тим да и даље представља вољу за правдом. Раселину направљену протеривањем правде испунио је симулакрум, иза којег се одвија процес изопачавања хијерахије вредности које су цивилизацију водиле хиљадама година. У погледу вредности, на Западу је наступило доба „менталног сваштарења“ (скала вредности се прави ad hoc, произвољно и у складу са сопственим жељама и потребама). У таквом амбијенту и правни стручњаци су постали сасвим безначајни и чак сувишни. То ме не растужује. И сада, несвесни да је од величанствене зграде права остала само илузија, док узалуд троше вид загњурени у параграфе тражећи правне зачкољице помоћу којих ће „рационализовати“ стварност, правници код мене пре изазивају презир него сажаљење.
Западна цивилизација је себе лишила и моралних аргумената као инструмента за осуду руске агресије. То се догодило онда када је морал проглашен за друштвени конструкт и на тај начин „одсечен“ од религије. У суштини, сви су ови процеси само рефлексија чина укидања религије на коју се на Западу гледа као на недоличне тренутке из младости човечанства.
Бацимо сада поглед на словенски исток. Чини се да су Руси правилно разумели да је за потребе рационализације њихових поступака неопходан шири оквир од онога који пружа ерозијом захваћено међународно право. Зато су правна надмудривања и оправдања одложили на музејску полицу. Свесни да се на Западу одвија компликован процес превредновања вредности са неизвесним исходом, понудили су аргументе који сијају једноставношћу.
Преломна етапа
Апострофираћу неколико, по мом суду, најмаркантнијих: „Ово је преломна етапа у историјском развоју цивилизације“ (Лавров); „Ово је судбоносни, епохални тренутак у савременој историји, јер одражава ‘битку’, у најширем смислу те речи, за то како ће изгледати светски поредак“ (Лавров); „Ситуација у Украјини није могла да се реши на миран начин зато што Запад није хтео да ситуацију око Украјине реши мирним путем“ (Лавров); „Не можемо пристати да Запад подстиче искорењивање свега руског у Украјини… у Украјини се ствара анти-Русија“ (Лавров).
Овакво ме резоновање ацоцира на једну манифестацију ригидног теократског монотеизма (ево муниције за Западњаке чије се гледиште поклапа са паганским политеизмом који се позиционира не „против“, него „са“ односно „уз“): „И живљаше Израиљ у Ситиму, и народ стаде чинити прељубу са кћерима Моавским. Оне позиваху народ на жртве својих богова, и народ јеђаше, и клањаше се боговима њиховим. И Израиљ приону уз Велфегора; и разгневи се Господ на Израиља…И рече Господ Мојсију говорећи: завојштите на Мадијанце и бијте их; јер они завојштише на вас преварама својим, и преварише вас Велфегором…“ Може ли се овај старозаветни приказ пресликати на однос Запад – Русија у Украјини?
Препустићу завршну реч Путину: „Права снага лежи у правди и истини – које су на нашој страни. За САД је ово политика обуздавања Русије, а за нас је питање живота и смрти.“ А шта је истина о којој говори Путин? Она је проста: Руси раде оно што Срби нису били у стању да ураде пре тридесет година.
Др Исак Давидов је доктор правних наука из Новог Сада и коаутор књиге „Споразум из Вашингтона и правни поредак”.
Исак Давидов
Извор: Нови Стандард
