Budimo mudri kao čestiti vladar, vladika i pesnik i ne dirajmo ono što je on zamislio. Poštujmo poslednju volju njegovu Umesto Lovćena rušimo planinu nepismenosti i astigmatizma da bismo zlato kojim rasoplažemo upotrebili za najdragocenije ciljeve.
Upoznat sa inicijativom za podizanje i odlukom o podizanju mauzoleja Njegošu na vrhu Lovćena, a ne slažući se ni sa idejom ni sa nekim drugim spomenicima širom naše zemlje zbog njihovih preteranih dimenzija i neskladnih lokacija, ne mogu se primiti članstva u jugoslovenskom odboru za podizanje ovog mauzoleja.
Da članovi inicijativnog odbora ne bi pogrešno razumeli ovaj moj stav, treba da ih podsetim na niz svojih članaka objavnjenih u „Politici“ kao i na knjigu „Između trube i tišine“ kroz koje sam izražavao mišljenje o spomenicima, polazeći od mesta i vremena pojma podizati.
Njegoš je veliki crnogorski, srpski, jugoslovenski i svetski pesnik, i koliko mi je poznato, bio je veoma skroman čovek. Spomenik Rilkeu, isto tako velikom pesniku, veoma je mali, ali leži na pravom mestu, u senci zida jedne kapele u podnožju gorostasne planine koja se zove Alpi.
Mauzoleji su podizani velikim osvajačima koji su menjali geografske karte i strukture sveta, a pesnicima, ponajviše najvećim, obični spomenici, ploče, kapele ili utilitarne građevine za prosvetne svrhe. Kako jedna kapela podignuta po oporuci vladičinoj već postoji na Lovćenu, čini mi se da je neumesno, nedozvoljeno, čak i neukusno potresati dinamitom duh ovog pesnika da bi njegova prava veličina sažeta u „Gorskom vijencu“ prerasla u sumnjivu veličinu elefantijazista.
Diveći se Njegošu duboko sam uveren da bi i on, da je nekim čudom živ, bio protiv svih izmena i ulepšavanja prvobitne kapele. Samo je ona bila autentična i kao spomenik i kao arhitektura. Jedina prava i nepogrešiva dužnost inicijativnog odbora bila bi da ovoj kapeli vrati prvobitni izgled.
Budimo mudri kao čestiti vladar, vladika i pesnik i ne dirajmo ono što je on zamislio. Poštujmo poslednju volju njegovu Umesto Lovćena rušimo planinu nepismenosti i astigmatizma da bismo zlato kojim rasoplažemo upotrebili za najdragocenije ciljeve.
Što se tiče dela velikog Meštrovića koje nije njegovo veliko delo, ono bi samo dobilo kao spomenik Njegošu bilo u Njegušima bilo na Cetinju.
Peđa Milosavljević
Književne novine, Beograd, 7. juna 1969.
