Историјски гол, ризична опклада, виски прокријумчарен иза Гвоздене завесе и нападач којег је из репрезентације прогнала тајна полиција у тренутку када је био на врхунцу каријере.
То све чини невероватан низ догађаја после победе победе Демократске републике Немачке над Савезном републиком Немачком на Светском првенству 1974. године.
Ово је једина званична утакмица које су одиграле две државе које су били потпуне идеолошке супротности после Другог светског рата и поделе.
Комунистичка ДДР Немачка постала је „сателит“ Совјетског савеза, док је Запад формирао СР Немачку од окупационих зона којима су управљали САД, Велика Британија и Француска.
До 1964. године такмичили су се заједно на Олимпијским играма под именом Уједињена екипа Немачке.
Међутим, када већ 1961. године када је Источна Немачка подигла зид у Берлину, било је јасно да су односи захладнели.
То је дефинитивно постало јасно 1971. када је Ерик Хонекер постао шер Комунистичке партије Источне Немачке и саопштио да поновно уједињење са Западном није циљ.
Годинама су на истоку одбијали понуде Западне Немачке да играју фудбал. Сматрали су да је превелики ризик – била је већа шанса да изгубе у фудбалу него у другим спортовима попут пливања и дизања тегова.
Али, на Светском првенству се нису питали против кога ће да играју.
„Званичници су се надали да се нећемо осрамотити“, рекао је Ханс Јирген Крајше, бивши нападач Динама из Дрездена и репрезентације ДДР који је играо у историјској утакмици на Фолкспарк стадиону у Хамбургу тог 22. јуна 1974.
„Играчи, додуше, нису осећали притисак. Напротив. Радовали смо се што ћемо моћи да се упоредимо са Западом“
„То је нешто што смо дуго прижељкивали, а власти су нас спречавале“.
Тадашњи капитен СР Немачке био је Франц Бекенбауер, а први нападач Герд Милер. Притом, они су организовали тај Мундијал и били актуелни европски прваци.
Отуда и не чуди што је Ханс Апел, месец дана по ступању на функцију министра финансија СР Немачке и заљубљеник у фудбал, био добро расположен.
„Био сам убеђен да ћемо победити најмање са 3:0″, рекао је непосредно пред смрт 2011. године.
„Нисам био ни узбуђен, ни нервозан. Имали смо добру репрезентацију, а о њима нико ништа није знао“.
Али је утакмица била потпуно другачија од очекиване.
Нападача Магдебурга Јирген Шпарвасер је дриблао и лако пролазио кроз одбрану противника, а 12 минута пре краја постигао је једини и победоносни гол на мечу.
Крајше је рекао да је утакмица одиграна у пријатељској атмосфери. Као да се не ради о сусрету две непријатељске државе.
После утакмице Крајше се срео са Апелом.
„Мењали смо дресове са противничким играчима, али не на терену јер је било забрањено“, објашњава Крајше.
„Али ми смо веома лепо слагали. Говорили смо истим језиком. Мада, сама утакмица је била баш тешка“.
Захваљујући тој победи ДДР је освојила прво место у групи, али је резултат на крају одговарао и СР Немачкој јер је у другој фази Мундијала избегла групу са Бразилом, Аргентином и Холандијом.
Уместо тога Франц Бекенбауер и другови у другој фази су одмерили снаге са Југославијом, Пољском и Шведском.
Мундијал се наставио. Навијачи, играчи и новинари су кренули даље.
За Апела је то значило повратак у тадашњу престоницу Бон и то преко Дизелдорфа.
У истом авиону био је и Крајше јер је селекција ДДР путовала за Хановер, где је требало да играју утакмицу против Бразила.
Крајше и Апел седели су један поред другог.
„Питао ме је ко сам“, казао је Апел.
„Насмејао се кад сам му рекао. Онда сам му показао личну карту. Деловало ми је да се после тога мало и уплашио“.
„Рекао сам му да је једна ствар потпуно јасна – СР Немачка неће освојити Мундијал. А он ми је казао да грешим“.
Апел је помислио да је источнонемачки фудбалер само био пристојан.
„Предложио сам му да се кладимо у пет флаша вискија“.
Крајше није могао да купи виски, нити да га пошаље преко границе, па су се на крају договорили да Апел плати ако изгуби опкладу.
А после тога Крајшеова каријера је кренула невероватним током.
СР Немачка је постала првак света победом над Холандијом од 2:1 у финалу у Минхену.
ДДР је елиминисана у другој фази такмичења, после пораза од Холандије и Бразила, односно нерешеног резултата са Аргентином.
Када се Апел вратио у Бон после Мундијала, замолио је секретарицу да му купи добар виски.
„Позвао сам амбасадора ДДР у Бону и рекао му: ‘Добићете пет флаша вискија и молим вас да их проследите господину Крајшеу'“.
Тако се у дипломатској торби нашло пет флаша квалитетног вискија. И та торба је прошла једну од најопаснијих граница на свету.
„Био сам шокиран. У Дрездену нисмо могли да гледамо западнонемачку телевизију. Нисмо ни знали ко је. А било је забрањено да имамо контакт са било ким са запада.“
„Ипак су ми дозволили да задржим виски. Поделио сам га са пријатељима. Био је то добар виски – Black and White.“
И цела ствар се „слегла“. Све док у Апелов кабинет није стигло писмо.
„Било је то интересантно писмо. Крајше је касније рекао да га је писала тајна полиција, а он је морао да га потпише“.
Злогласни Штази, који се увукао у све поре друштва и ДДР ангажовао је многобројне доушнике.
Крајше је свакако у једном тренутку размишљао о последицама тога што је примио виски са запада.
„Знао сам да ће неко да примети шта се десило, али не могу да кажем да сам се плашио“, навео је он.
„Био сам познати фудбалер Динама из Дрездена и нисам могао да замислим да ме отпусте или да ми забране професионално бављење спортом“.
Погрешио је.
Управо је тај виски имао огроман и разоран утицај на његову каријеру.
„У писму које сам ја послао њему била је реченица која му је створила додатне проблеме“, казао је Апел.
„Писало је – надам се да ћемо ускоро да се поново сретнемо. То је створила слику да није реч само о фудбалу и обичној опклади“.
Репрезентација ДДР је 1976. године на Олимпијским играма у Монтреалу освојила златну медаљу, али Крајше није играо. Историјски успех пратио је из далека, из Дрездена.
„Те године је Динамо освојио првенство и куп ДДР. Био сам најбољи стрелац екипе са 24 гола“.
„Када сам 2004. године прочитао свој досије из Штазија, схватио сам да због те опкладе нисам играо у Монтреалу“.
У досијеу је писало – „Спортиста Крајше не може да представља Источну Немачку на Олимпијским играма“.
Две године касније, иако му је било тек 30, Крајше је завршио играчку каријеру.
Упркос томе што је остао без олимпијског злата, и Крајше је веома поносан на сопствени допринос фудбалу у ДДР.
„Зашто да жалим због нечега што се десило тако давно. После свега сам се спријатељио са Апелом. Њему је било жао због свега што ми се десило“.
„Срећан сам што сам играо на Мундијалу 1974. И што смо тада доказали да можемо да играмо добар фудбал“.
