Желећи да сачувамо живот, ми га, парадоксално, на овај начин губимо. Проћи ће и ово, овако или онако, као што су прошле деведесете, као што пролази корона, као што би могао проћи и сам живот док у некој продавници купујемо двадесет и осму литру уља заредом коју немамо гдје да смјестимо.
Много смо пута досад искусили колективни страх. Наша историја је својеврсна историја страха и стрепње над животом и за живот ближњих. Тај страх је, чини ми се, постао дио генетског кода па чак и онда када нема разлога за страховање, у оним иоле мирнијим временима, присутно је бар сјећање на страх које се генерацијски преноси. Онај познати осјећај да би нешто могло кренути по злу и да се не треба превише „узносити“, или да би требало макар ставити каменчић у ципелу, да жуља.
И ево нас, још једанпут смо доспјели до тачке када страх више није функционалан и у служби заштите живота већ његовог блокирања на свим пољима. То је страх који живот претвара у његову супротност – не нешто чему се радујемо и у чему свјесно учествујемо, него оно од чега стрепимо и чиме руководи нешто сасвим ирационално.
Посљедњих недјеља такав страх празни рафове у продавницима, тјера на брзоплете и паничне одлуке како би се што више осигурали не марећи много за друге и да ли ће њима нешто преостати.
И није спорно ни лоше купити основнe намирницe за краћи период, у некој разумној мјери. Спорно је панично сакупљати велике залихе и тиме стварати атмосферу у којој живот није живот већ некакав простор иза решетака у који смо се сами смјестили заједно са сопственим нападима панике која мори више од глади и немаштине.
Сјетимо се хистерије на почетку пандемије и празних рафова с тоалет-папиром. Из ове перспективе та паника изгледа непотребно. Чак смијешно. И није могуће створити залихе за годину дана, а камоли за неколико година, јер није могуће живјети живот унапријед ни два дана а камоли двије године. Ако то и покушамо, постајемо таоци кризе коју добрим дијелом сами стварамо јер би хране заиста могло понестати, али не због рата у Украјини, не због Русије, већ због нас и наше панике.
Желећи да сачувамо живот, ми га, парадоксално, на овај начин губимо. Проћи ће и ово, овако или онако, као што су прошле деведесете, као што пролази корона, као што би могао проћи и сам живот док у некој продавници купујемо двадесет и осму литру уља заредом коју немамо гдје да смјестимо.
Владика Григорије
