Призрен – Лијеп дан, стари камени мост на Бистрици, центар Призрена. Одатле се, за неколико стотина метара, може стићи у све најважније што овај град данас има. Ипак, питање је како стићи до свега што је овај град „примјерног заједништва” имао на данашњи дан прије само осамнаест година. Ни један једини објекат, споменик, црква, кућа, ниједан човек није остао недирнут у етничкој стихији у којој је практично нестало све што је припадало Србима. Са овог моста их је најлакше тражити. Низ ријеку, па лијево је Богородица Љевишка, угрожено Унеско благо човечанства, испред кућица косовске полиције која чува и откључава храм. Унутра полумрак, хладноћа, један дио фресака обновљен, други још у црним мрљама од ватрене стихије. Љепота, готово двије деценије, чека да буде откривена. Уосталом, ова умјетност зна да чека, била је вјековима прекривена малтером, јер је храм краља Милутина у отоманском периоду претворен у џамију. Када смо неколико дана после погрома 17. марта 2004. ушли у Љевишку све је било спаљено, унесена бурад нафте и све што је могло горјети претворили су овај дом духа и љепоте у црну мрљу. У припрати се, као и данас, једва назирао стих персијског песника Хафиза: „Зеница ока мог, гнијездо је љепоте твоје.” Инспирисан љепотом неки утицајни човјек је на арапском оставио свој печат на овим фрескама. Сада, у тој цркви међу историјским ранама и савременим страховима живи свештеник Владан Вукомановић спреман да се осмијехне посјетиоцу и да посведочи како се живот, упркос свему, одржава.

Ако се са призренског моста потражи живот, или ако пробате да нађете некога ко је успео да се у потпуности опорави од погрома, наћи ћете се пред великим изазовом. Призренска Богословија је ту одмах поред, може се чути школско звоно које позива на часове, може се чути њихово лепо појање, могу се чути косовске песме тих младића који се спремају да буду свештеници. Са моста се види дом мајстора филиграна.
Саше Цветковића, виде се терасе неколико призренских стараца. Ипак, у основи, живот је сведен до мјере у којој нема рађања, нема правог повратка. Погром је учинио овај живот паралисаним, на исти начин у Приштини, Гњилану, Липљану, Косову Пољу, Пећи или Истоку. Етничка стихија није оставила ниједан дио живота недирнутим. У истом оном обиласку, одмах после погрома, на призренском мосту питали смо пролазнике: „Зашто је убијен град, зашто су убили град?” Одговори су били различити: „Нисам ја одавде, нису то урадили градски људи, то је неко други, млади људи немају шта да раде па морају да краду!”
Како се осјећа аутор и емитер вести који је упалио етнички фитиљ и оптужио Србе да су утопили двоје албанске дјеце? То је био окидач за припремљени хаос. Ко је истински одговарао за злочине који се крећу у распону од спаљеног Златибора Трајковића у Косову Пољу до спржених фресака у Богородици Љевишкој? Одговарали су неки изоловани појединци, али је систем остао нетакнут и неколико година касније бива награђен признањем независности од најмоћнијих западних држава. Наизглед, парадоксално погром из 2004. године убрзао је косовску независност, а разорна стихија је уграђена у садржај свих институција које континуирано довршавају свој етнички обрачун.
На личном плану нема никог ко је без ожиљака и ко погром не види као печат мржње. На општем плану једна зрела цивилизација завршила је у пламену највећег мирнодопског злочина након Другог светског рата. Између свега тога остао је човјек налик овом мосту, да преко њега пролазе сукобљене етничке, културолошке, вјерске и остале свјетске силе. Шта је од њега остало? Остао је косовски Србин, способан да чува своје наслеђе и чека, да пажљиво чита своје страхове и живи своје неосветољубиво трпљење.
(Извор: politika.rs)
