Русија је за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље. Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језка у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.
Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самогледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Кранчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.
Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никада није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала.
На питање које поставља један Чеховљем лик из приче „Шведска шибица“: „А Срби се побунили опет“ Не разумем, шта им то треба!“ Могли бисмо, данас, да овако одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приповетке „У мећави“, још негде има. Нека Бог чува Русију, па макр нам никада никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.
Милован Данојлић
Извор: Излагање на научном скупу „Русија и Балкан у савременом свијету, Бања Лука, 9. децембар 2011.
