Прије неколико година током грађанског рата у Јемену погинуло је више од десет хиљада људи, док се неколико милиона раселило у једва познатим правцима. Још прије самог рата у Јемену је око 80% популације живјело на ивици глади. Па ипак, такве страхоте једва да су добијале икакав значај у медијским извјештавањима. Читав просвећени, демократски свијет што се дави великим ријечима: слобода, демократија, хуманост итд., само је ћутао. Но, данас када се Европа, па и њено балканско предворје, тресе од страха због могућности да руско-украјински рат прерасте у неки тотални рат, посматрамо сву гадност људске природе, лажну емаптију, лажну солидарност, лажни пацифизам, а што је све праван да се сакрије страх за властито дупе.
Чак и приглуп човјек, чак и човјек иоле информисан јасно зна да руско-украјински судар није архетипски сусрет Давида и Голијата, већ Голијата и Голијата – Путина и Бајдена, који су, опет, само садашњи репрезенти давно започетог обрачуна. Али данашња западњачка медијска машинерија управо и тежи да елиминише тај омјер подједнаких снага, циљајући свим средствима у само једну мету, а то није Русија, већ Путин. У америчкој режији много пута виђен приступ. Када опколе мету они траже начин да је погоде не споља већ изнутра. Зашто? Зато што њихов циљ није Путин, већ Русија. Зато су дошли у Украјину, а сада док Русија маршира према Кијеву, Запад маршира према Москви. Дабоме, говорим (скоро) у метафорама. Но, да се вратим Андрићу.
Пред сами почетак Другог свјетског рата Андрић је покушавао да спаси још понеког човјека од заробљеништва. Када се из Берлина вратио у Београд одлази у дипломатску пензију, изнајмљује стан у Призренској улици, и све године рата и бомбардовања проводи у том стану, пишући своје романе „Травничку хронику” и „На Дрини ћуприју”. Не знам како бих могао разумјети такву одлуку, као храброст или као лудост, једног човјека да усред таквог рата проводи вријеме пишући своја књижевна дјела, а да то не припишем једном ирационалном увјерењу да се свијет може изградити само из пепела. Како каже сам Андрић у једној својој причи: „Сагорети без остатка, изгубити се у општем пожару светова, као ватра у ватри”.
Андрић прије повратка у Београд одбија могућност да га Швајцарска прими у своју заштиту. У заметку рата одбија још једну могућност, да се његове приповијетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:
„Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима”.
Пише: Милорад Дурутовић
