Natalija Aleksejevna Naročnicka, ruska političarka, istoričarka i politikolog, govorila je u emisiji „Veče sa Vladimirom Solovjovom” o trenutnoj situaciji u Ukrajini i odnosima Rusije i Zapada. Ona ističe da rasparčavanje Slovena traje već dugo, i da je to Zapad sebi postavio kao glavni cilj – da potčini postvizantijski prostor, u kome su ruski narod i Rusija uvek bili glavni igrači.
Reči Natalije Naročnicke i sjajnu analizu istorijskog toka koji je doveo do specijalne operacije u Ukrajini prenosimo u celosti.
Otac britanske istoriografije Arnold Džozef Tojnbi, koji je trideset godina proveo služeći na Kraljevskom institutu za međunarodne poslove u Londonu, bio je tipičan Britanac, agnostik, pa je i on priznao da hronika vekovne borbe sugeriše da je Zapad uvek udarao na granice Rusije, dok se ona trudila da ih zadrži, sa promenljivim uspesima.
Ovih dana sam mnogo puta govorila publici širom Evrope. Osećala sam se kao da ulazim u serpentarijum. Ipak, svima sam im rekla: „Pritisli ste nas do krajnjih granica, kao oprugu. A ona u jednom trenutku mora da se opusti. Drugi izbor nam niste ostavili”.
Naša zona bezbednosti se poslednjih decenija smanjivala. A istovremeno, sa svakim novim gubitkom, mi smo svoje nezadovoljstvo i strahove izražavali mirno, dok su nas optuživali za agresivnost. Tačnije bili smo prinuđeni da plaćamo za svoje gubitke. Ako ipak moramo da platimo, zar nije bolje da plaćamo za dobitke, nego za gubitke. Rekla sam im direktno, i uvek isticala da nisam državni funkcioner, već stručnjak za međunarodne odnose.
U govoru Vladimira Vladimiroviča Putina pronašla sam mnogo sličnosti sa onim što sam napisala u knjizi Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, koja je postala popularna ne samo među stručnjacima, već i među širom publikom. Tamo piše, crno na belo: „Lenjinistički principi nacionalno-teritorijalne podele ranije jedinstvene države nikada nisu stvarno sprovedeni, pošto sa njima nijedna višenacionalna država ne može da preživi ni pet godina, a da se ne raspadne.”
Kada je došlo do raspada Sovjetskog Saveza, za mene je to predstavljalo rasparčavanje istorijske ruske države. Tada nam je iz nekog razloga ponuđeno da platimo za “totalitarizam”, a da zauzvrat damo 300 godina ruske istorije.
I ti isti liberali koji se danas kaju pred Zapadom i kažu da su protiv rata, traže da ne povezuju njih sa našom vladom i ovim „besnim varvarskim ruskim narodom”. A tada su aplaudirali tom procesu. Kako da se ne prisetimo Pušknovih reči, koji je među prvima razumeo suštinu liberala: „Prosvetlio si svoj um prosvetiteljstvom, video si lice istine. I nežno si voleo tuđinske narode, a svoj mudro mrzeo”.
Inače, ja sam u svojim člancima predviđala sve što će se dogoditi. Sećam se da sam jednom sa TV ekrana začula nečiji zlobni glas, koji je likujući rekao: „Više niko neće reći da se jedna šestina Zemlje zove Rusija”. Navrle su mi suze na oči.
Ukrajina je klasičan primer da su granice koje su povukli boljševici stvorile državu koja može postojati samo ako je neutralna. Pošto nju čine delovi teritorija i narodi potpuno različitih geopolitičkih, ideoloških, svetonazorskih, kulturnih i jezičkih tendencija. Oni jednostavno ne mogu biti zajedno osim ako nisu neutralni.
Ukrajina je mogla da „muze dve krave” i da napreduje. Čuvali bismo je da se ne okrene drugoj strani, a to bi isto radio i Zapad. Ali takva Ukrajina Zapadu nije bila potrebna. Kao što nije bila potrebna ni ovim nacistima, koji su prikupljali snagu još od početka Prvog svetskog rata.
Unijate iz Galicije su jedine u to vreme zvali Ukrajincima, dok su ostali sebe smatrali Malorusima. Mala Rusija i Velika Rusija su po etimologiji slični terminima Mala Grčka i Velika Grčka. Mala tu označava centralnu, zemlju porekla, dok Velika označava rast i širenje.
Inače, pradeda Olega Tjaniboha (ukrajinskog političara i nacionaliste), Longin Cegelski, bio je na Versajskom procesu i za dlaku je izbegao pogubljenje zbog špijuniranja simpatizera Rusije u Zakarpatju i Galiciji. I oni su se našli na meti strašnih represija. Pročitajte Talerhofov almanah. Petro Hardi, koji je na Zapadu postao Piter S. Hardi, napisao je rad na tu temu.
Ukrajinci moraju da shvate, ma koliko to sada bilo bolno (naravno, ovo bi u bilo kom slučaju bila nacionalna trauma), ko ih je doveo u sadašnju poziciju. Ko je odgovoran za trenutnu konfrontaciju? Te iste snage su sponzorisale intenziviranje konfrontacije u Donbasu. I tada je počelo granatiranje, uporedivo po snazi sa borbama za aerodrom u Donjecku.
Mi nismo mogli da ne reagujemo. Nacistička ideologija, zajedno sa militarizacijom, predstavlja instrument za novi, treći svetski rat. Zapad nam je sada organizovao Minhen-2. Tačnije, odlučili su da svu mržnju upere protiv nas, kako bi udovoljili ambicijama mrzitelja Rusije. Ali posle Minhena, kao što znamo, uvek dolazi Nirnberg. Rusija, koja je pokrenula ovu operaciju, ima za cilj da denacifikuje i demilitarizuje Ukrajinu. Tačnije, ona će osloboditi Ukrajinu od sudbine da postane „fitilj” novog trećeg svetskog globalnog rata. A sudbina fitilja je, kao što znamo, da se pretvori u prah.
Nažalost, ofanziva je bila iznuđen korak. Neki smatraju da je zakasneo korak, ali ja se ne slažem sa tim. To je za Rusiju neophodan korak. Kao i 1941. godine, i današnja Rusija odoleva naletu, dok se ceo svet nalazi pod nogama Sjedinjenih Država i Velike Britanije, koja sada opet stremi da postane velika sila. Lider Rusije je podigao rukavicu koja nam je bačena kao izazov, i kaže “Bolje grob nego rob”. I opet je Evropa u histeriji, zato što pokazujemo da je naša nacionalno-državna volja jača od združene nacionalno-državne volje celog Zapada.
Među onima koji protestuju zbog ovakvog razvoja situacije ima i onih koji su patriotski orijentisani, a koji ne shvataju da postaju saradnici prozapadnog protestnog pokreta. Prevarene budale. Oni cvile i govore: „Ovo je trebalo ranije da bude urađeno”. Ali da bi ovo bilo urađeno, morala je armija da postane snažna kao i sada.
I zaista dubok naklon ministru odbrane Šojguu, i našem vrhovnom komandantu za to. Bilo je neophodno da Crnim morem zaplove novi brodovi. Moralo je da bude napravljeno novo oružje kog se Zapad uplašio. Neophodno je bilo da se ne samo napravi, testira, već i proizvede i uputi na dežurstvo. Napraviti samo prototip nije dovoljno.
Morali smo da skupimo snagu kako se niko ne bi usudio da krene na nas. I mi smo skupili snagu… Sprečili smo da svet potpuno potpadne pod diktaturu Vašingtona, koja prema njihovoj teoriji isključivosti, proističe iz kalvinističkog uverenja u predestinaciju, kako bi mogli da upravljaju „zlim narodima” i „divljacima”, kako je rekao senator Beveridž. I to nije rečeno tokom mračnog dvanaestog veka, već krajem devetnaestog. Sramota.
Dugo sam izučavala anglosaksonce. Oni su zasebna rasa, sa svojim mentalitetom. Tu ima i kalvinizma, i puritanske ideologije. Oni su strašni rasisti, i gaje dubok prezir prema ostaku sveta, čak i više od Nemaca, koji su počinili monstruozne grehove. Ipak, prvi koncentracioni logori su bili britanski, gde su smeštali Bure u Južnoj Africi.
Izvor: Pečat
