Изненадила нас је, помало и насмијала, брига предсједника СДП–а, Рашка Коњевића, за стање српског народа у Црној Гори. Он је, наиме, београдском Данасу, забринуто објаснио како Власт у Србији од Срба из Црне Горе креира дијаспору у рођеној земљи – и то је дио који нас је изненадио (будући да су нас, из његове партије, таман скоро називали „Посрбицама“, а нашег митрополита Јоаникија „митрополитом талибаном“ који је – како рекоше – „устоличен као мали миш“), док се дио који нас је насмијао тиче једне симптоматичне присвојне замјенице, на једном необичном мјесту – стоји у саопштењу Иницијативе Ми знамо ко смо.
Господин Коњевић, наиме, у разговору са београдским медијима, није пропустио прилику да Србе из Црне Горе назове једном несвакидашњом детерминантом, имајући у виду политичке позиције на којима се налази, па је тако, помало комично, а више неприродно, изволио да изговори – „Наши Срби“.
Не само да било ко, а понајмање предсједник партије чија је србофобна природа позната грађанима Црне Горе али и упућенијим грађанима региона, нема мандат да одређује чији су који Срби, већ је спорна и очигледна перфидна и тенденциозна намјера да се унутар српског корпуса креира идентитетски јаз како би се, дугорочно, наштетило Србима свим и свуда, али понајвише, у Црној Гори.
Наравно, оно што господин Коњевић доживљава као Дамоклов мач који виси изнад идеје српске саборности и види као простор за идеолошка сплеткарења – а то је административна подијељеност српског народа у више балканских земаља – ми видимо као неприкосновено богатство нашег народа који је, на срећу, таман толико велик да превазилази географске оквире само једне државе и њеног простора.
Међутим, наше културно, језичко, а вјерујемо и политичко јединство, никад није било чвршће, Србију не доживљавамо онако како би Коњевић, који изјавама ове врсте то жели и да постигне, желио – као хладно иностранство, већ као нашу земљу, у којој смо увијек добродошли, и као српски пијемонт. А тако су је доживљавали и наши преци. Наравно, ту је још један фактор који Коњевићу, и многим члановима његове партије, не да мира – саборност, јединство и недјељивост наше Српске Православне Цркве, које су Срби из Црне Горе, вољни и кадри, да чувају и сачувају – баш као и свој језик и културу.
Наравно, будући да су они који се не сјећају историје осуђени да је понављају, ваља подсјетити да Срби у свом колективном сјећању већ имају уписане различите пропагандне стратегије раздвајања Срба од осталих Срба, нарочито у периоду аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и управе Бејнамина Калаја. Вољели бисмо да су спорадичне изјаве и иступи различитих политичких и интересних центара, који се, с времена на вријеме појављују, а подсјећају на овакве манире из прошлости, пука случајност, а не зла намјера. У супротном, доживљавамо их као пријетњу регионалном миру и грађанском складу што су вриједности чијем бисмо очувању, сви заједно, морали да тежимо.
Ми знамо ко смо
