Петак, 20 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Капиталистички реализам и након капитализма: О књизи Марка Фишера и границама алтернатива

Журнал
Published: 19. новембар, 2026.
Share
Фото: Jacobin
SHARE

Пише: Иван Радановић

Како то да је лакше замислити свет опустошен климатским променама, перманентним кризама, пандемијама и ратовима него онај у коме рад и живот нису потчињени капиталу? Такво је питање, непосредно по избијању светске финансијске кризе 2008. године, поставио Марк Фишер у књизи Капиталистички реализам.

Крах на Волстриту показао је колико је неолиберални систем био нестабилан. Помажући банкарима, менаџерима и инвеститорима уместо милионима грађана, државе су показале да је пуштање корпорација да сносе одговорност сматрано незамисливим. Ипак, дискредитација једног обећања није аутоматски отворила пут ка другачијем друштву. Напротив – исти систем је проузроковао кризу и понудио оквир за њено решавање.

Десетине књига написано је о томе. У овој Фишеровој, чије друго издање објављује Факултет за медије и комуникације у преводу Реље Бобића, тема је поменуто обећање, коме је аутор дао име које је освојило свет критике. Признајући да израз није његов, Фишер под капиталистичким реализмом означава распрострањени осећај да је капитализам једини одрживи политички и економски систем, у тој мери да је „немогуће чак и замислити неку јасну алтернативу”.

Капитализам као атмосфера

То не значи да су људи задовољни светом у ком живе. Они с правом могу бити огорчени неједнакошћу, несигурностима и девастацијом природе, а ипак веровати да је сваки покушај темељне промене узалудан. Поредак се може кориговати, али не и превазићи, јер границе стварности исцртава његова рука.

Напушта ли Кина капитализам: Обећања и противречности Еколошке цивилизације

У девет поглавља Фишер се бави политичким теоријама, популарном културом, образовањем, бирократијом и проблематиком менталног здравља. Такав избор тема и одговара истраживачкој намери аутора да капиталистички реализам прикаже као атмосферу која прожима различите области живота, чак и када се о капитализму ни не говори. Као пример Фишер наводи дистопијски трилер „Потомци”, који приказује свет без новорођене деце, обележен репресијом, запуштањем јавног простора, али и препознатљивим облицима потрошње, као да пропаст не захтева промену друштвених односа.

Отпорност система на критику види се и у анимираном филму Wall-E, где гледалац може да препозна и осуди улогу корпорација у еколошком разарању, али не и да угрози односе који до њега доводе.
Капиталистички реализам нарочито је уочљив у тенденцији мерења продуктивности и ефикасности у непрофитним организацијама, као да се заштита јавног интереса може представити „створеном вредношћу” или „кључним показатељима учинка”.

Док професори, лекари и државни службеници све више времена троше на извештаје и евалуације, квалитет здравствене заштите, образовања и јавне управе редукује се на оно што може бити измерено. Позитивистичка онтологија бизниса обећава да ће уклонити окошталу бирократију, али ипак рађа врсту децентрализоване бирократије попут оне у Кафкином роману Замак. У таквом „тржишном стаљинизму”, како га Фишер назива, доказивање учинка постаје важније од самог учинка.

На сличан начин Фишер приступа менталном здрављу. Пандемија депресије за њега је симптом глобалног урушавања менталног здравља, индукованог вишеструким отуђењима карактеристичним за капиталистичке производне односе. Ипак, дискурс менталног здравља тежи да одговорност за душевне проблеме сведе на биохемијске поремећаје у мозгу. Борећи се и сам против депресије, Фишер се противио таквој индивидуализацији тврдећи да се личне патње морају повезати са друштвеним околностима.

„Доминантни афекти у касном капитализму су страх и цинизам, као облици заробљеног незадовољства које може и мора бити каналисано ка споља, усмерена на свој прави узрок, капитал”, пише он.

Способност да повеже тако различита искуства помогла је књизи да пронађе публику изван академских расправа. Од кратке интервенције настале у британском контексту, Капиталистички реализам постао је једно од глобално препознатљивих полазишта за критику производног апарата.

То није случајно, јер је Фишер пре многих увидео да су последице структурне нестабилности стагнација и конзервативизам, а не иновација. Ако је неолиберализам до 2008. године био капиталистичко-реалистички, након 2008. се показало да капиталистички реализам не мора да буде неолибералан. Фишер је упозорио да капитализам, не би ли спасио себе, може појачати недемократске обрасце управљања. На простор који је криза отворила ступили су различити покрети и политичке снаге, од Окупирајмо Волстрит и „жутих прслука” до успона Сиризе и Подемоса. Њихове различите судбине показују да, мада је супротстављање поретку могуће, из кризе не следи аутоматски и промена.

Екологија с ове стране замисливог

Данас је нарочито важно Фишерово тумачење еколошке кризе. Он се ослања на Лаканов концепт Стварног (le réel), који означава све оно што доминантна, политички пожељна слика стварности мора да сузбије. Она се и конституише кроз ову репресију, па се тако климатске промене инкорпорирају у оглашавање, пословне стратегије и политичке декларације.

Суштина није да се потискују оне, већ њихов сукоб с логиком производње за профит. Такав третман еколошке кризе одржава илузију да је пораст тражње за ресурсима одржив, и да ће евентуалну „алокативну неефикасност” решити тржиште.

Бранко Милановић: Нови поредак АИ: Сувишан капитал, сувишан рад, сувишни људи

Веза између економије и климатских промена за Фишера није ни случајна ни небитна: „потреба за сталним ширењем коју капитал негује, његов ’фетиш раста’ значи да је тренутни систем у самој својој суштини супротстављен било каквој представи о одрживости”. Систем испоручује (геоинжењерске) фантазије за ублажавање трауме, као оне у филму Wall-E, где јунаци напуштају Земљу, рад на свемирском броду препуштају роботима, док се производња и потрошња настављају по старом. Немогућност живота на Земљи представља се као привремени проблем пошто ће, након пригодног периода опоравка, капитал тераформирати нашу планету и поново је колонизовати.

Фишер с правом препознаје еколошку свест као опасност по капиталистички реализам. Према њему, прерасподела и рационализација нашег односа са остатком природе су неизбежни, само је питање хоће ли се њом управљати колективно или ауторитарним средствима, када већ буде прекасно.

„Литијум, бакар, зелени хидроген – то је потребно Европи и то Аргентина може да испоручи”, без много увијања коментарисала је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен потписивање меморандума о критичним сировинама између ЕУ и земаља Меркосура. Преговори су започети још 1999. па се постизање договора може читати у контексту ривалства са Кином у овом делу света, као и смањења зависности од руских енергената. Кључне минерале за своју зелену трансформацију ЕУ планира да обезбеди кроз „енергетску дипломатију” и „ресурсна партнерства” са земљама (полу)периферије.

На страну потези којима Европа поново учи језик моћи, неке верзије екомодернизма обећавају да ће кроз нове технологије, зелене инвестиције и ефикасну производњу обезбедити и решавање еколошке кризе и наставак привредног раста. Мада развој обновљивих извора енергије и чистих технологија јесте неопходан, из њиховог увођења још не следи да ће се укупна потрошња енергије и сировина смањити довољно брзо и у потребној мери.

Нова алтернатива, стара мерила

Баук ауторитаризма и селективне екомодернизације показује да свест о еколошкој кризи не мора нужно да угрози капиталистички реализам. Да је могуће и обрнуто, показују струје које децидно оптужују капитализам, попут акцелерационизма на који се и Фишер у појединим текстовима афирмативно освртао. У његовим левим варијантама претпоставља се могућност да се постојеће технологије и производне снаге преобликују, развију и употребе за заједничку добробит: од краћег радног дана и веће доступности јавних добара до елиминације оскудице.

Идеје попут аутоматизованог луксузног комунизма могу бити прогресивније од зеленог раста у мери у којој истичу политичку борбу и друкчије производне односе. Оне подразумевају аутоматизацију, вештачку интелигенцију и генску модификацију; његов заговорник Бастани говори чак и о рударењу астероида. Али остаје питање шта од постојећег света треба сачувати, јер убрзање производних снага не значи нужно њихову демократизацију.

Машине, инфраструктура и организација рада нису настале изоловано од друштвених односа. Капитал их је током свог развоја добрано обликовао према потребама увећавања вредности, убрзавања производње и контроле рада. Зато промена власништва и начина управљања, мада јесте неопходна, не одговара сама по себи на питање шта, колико и по коју цену треба производити.

То нам омогућава да Фишерову књигу из 2009. године читамо изван њеног првобитног оквира. Скоро две деценије касније, више није немогуће замислити крај овог система. Ипак, и у посткапиталистичким визијама могу опстати обрасци производње, потрошње и односа према природи које је капитализам историјски обликовао. То не значи да је сваки технооптимизам конзервативан, већ да ваља преиспитати и саме производне снаге од којих очекујемо да испоруче добар живот за све.

Услови другачије будућности

Капиталистички реализам не одржавају само наше представе о свету. У деветнаестом веку су Маркс и Енгелс показали да на наше виђење утиче шта и како производимо. У двадесетом су Хоркхајмер, Адорно и други писали о узајамности мисли и друштвене активности. Данас социјална екологија указује на материјалну страну те везе. Изграђене структуре – фабрике, путеви и енергетске мреже – захтевају сталне токове енергије, материјала и рада. Рафинерије, нафтоводи и возила зависе од дотока нафте, док капитал уложен у инфраструктуру ствара притисак да она остане у погону. Управо да би се тај систем одржао и проширио (а не реформисао) развијају се технике за приступ теже доступним налазиштима – од бушења у дубоким морима до експлоатације нафтног песка.

Бранко Милановић: Вештачка интелигенција и крај капитализма

Исто важи и за дигитални свет. Рачунари и паметни телефони повезују нас са наизглед нематеријалним информацијама (cloud), али њихова производња захтева руде и друге сировине, а њихов рад струју која се још увек већински добија из фосилних горива. Временом се око тих структура устаљују интереси и стварају нове навике, па оно што је историјски настало почиње да изгледа као природни поредак ствари, чак и када води у апсурд (фрижидери са екраном и интернетом).

Промена власништва може омогућити другачији начин одлучивања о судбини инфраструктуре, али не уклања њене материјалне захтеве. Зато преображај производних односа мора бити праћен преображајем производних снага. Другачији приоритети (обновљиви извори, јавни превоз) захтевају другачија улагања и преуређење простора. Али правац историјских промена не одређује технологија сама по себи, већ га обликују људи и њихови односи. Свака визија технолошког изобиља која занемарује услове рада и односе са остатком природе, ризикује да задржи мерила система против кога се декларише.

Капиталистички реализам остаје важан јер нас подстиче да поставимо и она питања која њен аутор није стигао да разради. Критичком снагом овог појма треба преиспитати визије које тврде да стари поредак остављају за собом, али и осмислити друге видове репродукције живота. Када препознамо колико је оно што сматрамо изводљивим унапред обликовано постојећим, прошириће се и простор замисливог.

Извор: Данас

TAGGED:данасекономијаИван РадановићКапитализамКултураМарк Фишер
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Испливали тајни рачуни Виктора Орбана: На луксузне хотеле, вечере и Мундијал спискао народних 13,06 милиона евра
Next Article Вуле Журић: Филмски ратови за мртвачке сандуке

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Јасминка Петровић: Децу треба учити да страх парализује

Разговарао: Ненад Јовановић Недавно је у Загребу одржан фестивал “Боље да о томе (не) разговарамо”,…

By Журнал

Јанис Варуфакис: Пут од фашизма

Пише: Јанис Варуфакис Недавни нереди у Уједињеном Краљевству још једном су показали неспособност и либерала…

By Журнал

Некада су Срби учили Шпанце, данас Шпанци уче Србе: Како се за неколико деценија спортски круг затворио

Пише: Владимир Ћатић Некада су српски тренери одлазили у Шпанију да уче колеге како се…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Теорија лудака – зашто је Трампова тактика опаснија за њега, него за његове непријатеље

By Журнал
Други пишу

Душан Ковачевић за Спутњик најављује велеобрт: Илија Чворовић у Америци „спасава планету“ од зла

By Журнал
Други пишу

Слободан Антонић: Сумануто изједначавање Српске и НДХ

By Журнал
Други пишу

Дејан Баљошевић: Синовљево ново одело

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?