Среда, 18 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Гледишта

Живјела историја садашњости!

Журнал
Published: 18. новембар, 2026.
Share
Фото: Архива
SHARE

Пише: Бен Голосовкер

(поговор за књигу бразилског филозофа Родрига Мораиса Манифест Бразил, изд. Бока Ф, Подгорица, 2026)

Када би неки уредник од мене хтио да опишем Црну Гору са најмање ријечи што је могуће, тражио бих десетак картица. Досељавање Словена негдје у 6. вијеку, са својим каменим сјекирама и копљима што штрче у колони – јер они су дошли у колонама, другачије се није могуће пробити у овом крају претовареном брдима и кањонима –; потлеушице од блата и плетера, побацане кроз уске рјечне меандре; савију ти они племенско гнијездо, потуку евентуалне домороце, побацају лешеве да намаме дивље звијери, прилегну после лова уз ватрицу, с чашицом медовине, али за то је неопходан кров над главом; видим нимало суптилни прелаз с камена на гвожђе чије трајање историја прецјењује – каже да је трајао хиљадама година, а ја вјерујем да су наши преци апсолвирали тај проблем много краће; ту, у сливу Зете и Мораче, војно утврђење с краја старе ере, некоћ град од десетак хиљада са лијепим именом Дукља, што ће те подсјетити на старочешки локалитет Дукла, и обрнуто, са својим каменим апсидама, луковима и црквама пада за око племенима Авара и Словена оријентисаним на мање рафиниране циљеве, рушење, пљачку, што чини не малу разлику, историји углавном познату по упаду варвара у Рим стољеће раније.

Нека други траже узалудне додире, политичке преломе, укрштања култура, пресудне утицаје, револуционарне идеологије – ја се задовољавам се само једним утицајем: грчким. Ако ме питате које бих наочаре купио за стари свијет, одлучно одговарам грчке. Које сандале? – грчке. Дух – грчки, који друго?

Међутим, кад бих дошао до првих великих писмених трагова, а то је византијски цар Константин VII Порфирогенит (Κωνσταντίνος Πορφυρογέννητος, 905– 959), или неки од блиских учењака, са својим дјелом О управљању царством (De administrando imperio, половина 10. вијека), већ ми треба од оног уредника десетак нових страница. Прије но стигнем до пријетње Отомана треба ми даљих десетак картица за слику о ратовима, политичким борбама, утицајима двије лозе хришћанства, православља и католицизма, како се плету једна уз другу са својим ауторима, племићима, краљевима, невјестама из других царстава, грчког, франачког, германског, латинског и све даље до упада Отомановића, што је, разумије се, већ сасвим други пар рукава а самим тим и даљих десет картица.

Све у свему, мојим извињењима за арчење хартије не би било краја и сироти уредник би чупао косу. А ја сам тек стигао до краја 12. вијека када Вукан Немањић, добијајући Дукљу на управу, прелази на католичку вјеру и кује велике планове у маниру свога, а можда и свих осталих доба: планове које ће пресјећи само смрт. Али, зар ја нисам, мољакањем уредника за још папира изгубио из вида оно најважније: утјешну садашњост? Шта ће ми брдо папира кад се важне ствари могу казати кратко и јасно? Јесам, потрошио сам гомилу хартије удаљавајући се од историје садашњости упркос задатку да јаснији не може бити: опиши ЦГ!

А замислите у том контексту један Бразил – земљу која површином хвата 616 Црних Гора? Ако је Родриго Мораис свом издавачу тражио 150 картица, као ја свом уреднику, пута 616 – то износи 92.000 штампарских картица.

Његош у Бразилу

На срећу, као што то често бива у схоластици, десио се преокрет. Мораис је успио да напише историју садашњости Бразила на свега 250 картица. Са тог џепног издања сам ја превео Манифест Бразил с португалског на српски. Да, схоластичка техника је пуна алхемије – може се и на 250 картица казати оно што се хтјело казати на 92.000 картица; ако ћемо право, схоластички гафови су спасили људски род од расплодне пријетње – од глупости.

Земљу, ријеке, шуме, саване и џунгле, оружја, алатке, обичаје, храну, језике – Бразил има 200 народа и, можда, исто толико језика – не можеш описати на десет картица, али, и оно што опишеш и то је Бразил; овако размишља аутор Манифеста, књиге, узгред буди речено, с насловом који одговара духу приповиједања. Мораис је одабрао генералне топосе и његова тајна је, у суштини, кулинарска. Пошто данас, у дигиталној епохи, пролазимо кроз рестаурацију знања – структура знања није више она стара структура са бетоном социјализма – он је примијенио технику добре кухиње. Састојци, мириси, укуси и, разумије се, сервирање јела. Чега има у овом јеловнику?

Будимо јасни: ово је књига о промишљању једне земље и једне нације, а да би се дошло до сазнања о величини довољно је казати само Бразил. Мораис је понудио пет широких, резбаријама украшених пладања: нација, освајање, човјек, непријатељи и, најзад, психодруштва. На првом пладњу има само једно јело, генерално гледано највеће једињење, једињење свих једињења, земља. А онда је понудио је логику уз други пладања – освајање; та логика, опет, обухвата извор, брзац, водене путеве, лађаре или – тачније речено – бродаре, пошто је лађа премала запремина за велику ријеку, нова корита и ушће. Зашто је Родриго Мораис један од најубједљивијих ничеанских гласова данас у Бразилу? Зато, једноставно речено, што умјесто свих ових тањира, пладања, и материјала од ког су сачињени он слави не тањир, не пладањ, не метал, него јело.

Слава животу сада, слава историји садашњости!

Велики избор је тежак, али није несавладив задатак за човјека. Ко ће савладати Велики Избор тема, техника, промишљања, информација, дигиталних канала, бескрајних телекомуникација ако не човјек? Бог засигурно неће јер он, можда, креира Бескрајни Избор и незаинтересован је за даљу процедуру. – Бог се задовољава креацијом и испод части му је савладати, разумјети, обрадити, испод части му је свака процедура угрожавања креације, другим ријечима, свака процедура угрожавања неутралности.

Желио бих да појасним дискурзивне улоге јела (менија) на пладњу званом човјек: Нигредо, Албедо, Citrinitas, Рубедо пошто је у питању језик, а он ме више узбуђује од материје. Језик влада материјом, не обрнуто. Језик је највећа нематеријална или, боље казано, ванматеријална снага. Кад чујем ријеч токови, мени пада на памет језик. Кад неко каже процеси, ја помислим језик. Ако ми неко добаци синтагму промјена перцепције, трансформација сензибилитета, или, као Бела Хамваш, мисао да у животу све што треба радити јесте само пратити промјене, трансформације – кажем себи језик.

Гојко Челебић: Књижевност и писменост ЦГ чека нови закон о култури (1)

Начинићу корак-два да савладам препреке до португалског из оног истог порива зашто једеш рибу, тврдо месо љаме или, пређимо за тренутак на други мени, сличан португалском – čiju, kajotu, kinou и juku,[1] и пијеш tepache,[2] са оном истом страшћу која у твом тијелу и мозгу мијеша укусе са дискурзивним техникама и мирисе кухиње народа Аимара у Бразилу, старосједелаца из планинских предјела Анда, Боливије и Перуа. Они су током имигрантског искуства сложили аутохтону кухињу од житарице киноа (quinoa) и сушеног кромпира (chuno) са месом љаме, с љутим сосовима, што све чини, немојте да вас изненади лијепа ријеч, јеловник Аптапи (Apthapi).

Родриго Мораис промишља Бразил кроз велике процесе и преобразбе. Све је у Бразилу промијењено од године 1500. наовамо, и ништа није промијењено. Но, процес промјене хвата сваки дан у тој земљи, од првих португалских освајача до данашњих фудбалских чуда. Почињем од термина Nigredo у трећем поглављу Манифеста, латински израз за црнило, у датом случају свакако црнило коже, кад се појавио „човјек с погледом пророка и душом научника“, Еуклид да Куња, кога сам преводио као пјесника, а не научника, мада не видим у бразилском случају превише противурјечности с обзиром на епоху и менталитет и политичке околности, „да забиљлежи варварство, али је пронашао влакно и стоичку отпорност народа којег приморска цивилизација није познавала”.

Албедо, задржаћу се на овој ријечи са извјесним задовољством, упрошћено, опсег свјетла на планети, а то су године 1930 – 1950. Бразил је „изашао из сенке и коначно погледао у сопствену сировину: мијешање”; не смета што аутор прелази огромне временске дистанце јер он промишља, не евидентира, именује, не позива, дијагностицира, не губи вријеме. За ову фазу одабрао је име Жилберто Фрејре (Гилберто Фреире, 1900 – 1987) као што често чини у свом дискурзивном проседеу, приблажава земљу и процесе кроз појединачне опусе, типичне за земљу и процес и за сужавање простора названог Велики Избор. Најправије значење Албеда у датом контексту, уза сво поштовање свјетла и таме и њиних, иних, форми јесте: прочишћење.

Citrinitas: пожућивање, буђење нечега путем боја и бојења; од значења Nigredo, које такође конотира не само црнило већ и морте епиритуал (духовну смрт), преко Rubedo (илуминисање, бојаџијско црвењење) може се у овом спектру значења доћи до процеса претварања сребра у злато што је чисто бразилска алхемија. Рука црног тежака на Источној обали, рука Индијанца на Амазону, дланови и пет прстију мулата у покрајинама Минас Жераис, Мато Гросо, и другима на пољима бескрајне саване преноси ову заједничку алхемију с кољена на кољено и ствара грудву живота.

Застао сам над прецизношћу како је Мораис описао подјелу између јавне власти и приватног живота – коју у је у Европи апсолутно немогуће ни направити, ни описати ни наћи у животу јавном и приватном; знам да је идеолошка историја затровала европски дух, балкански 200%, и више, тако да се плима идеолошке историје још није повукла са Балкана, нити оставља мјеста једином нормалном антрополошком дискурсу дигиталне ере, приватној историји, али су ми и очекивања у Прагу, Риму, и Москви, гдје сам их тражио, остала ускраћена – нашао сам их овдје, у Бразилу. У Европи се однос званичног и незваничног, формалног и неформалног описује или првим, или другим језиком – у Бразилу на оба језика, и формалном и неформалном.

Гојко Челебић: Књижевност је свијест, заштита и панцир

Квалитет ове књиге, као и свих других, јесте критика. Књига без критике није књига него папир. „Ништа од овога није био пуки културни утицај, већ намјерни пројекат пресађивања имагинарног, каже Мораис. Циљ је био убиједити Бразилца да је једина могућа модерност тропска реплика америчког начина живота. Резултат је била национална шизофренија, гдје пјевамо на португалском, али сањамо на енглеском. Настањујемо територију огромних богатстава, али тежимо америчком предграђу. Имамо једну од најинвентивнијих симфонијских култура на планети, али мјеримо своју вредност потрошњом увезених симбола.” У неким ранијим текстовима сам писао да је највећа ментална трагедија 21. вијека она од које најмање очекујемо трагичне последице: нестанак књижевне критике; Манифест Бразил ме утврђује у том увјерењу јер је он, поред симбиозе других жанрова, и дискурс књижевне критике. Годи ми кад јасноћа китике природно и ненаметљиво постаје дијагноза. На жалост, 21. вијек одбацује књижевну критику као стару крпу.

И да завршим – када би ме онај мој уредник, под условом да некако нађе количину страница, мени неопходну за књигу, да ли о ЦГ, или о Бразилу, сад је већ свеједно, упитао: како би ти назвао епоху коју живимо, одговорио бих: Велики Избор.

Зашто? – упитаће уредник. – Зато што наше доба пружа највећи од свих избора у повијести. – Сигуран си да је тај избор најбољи у повијести? – Нисам сигуран да је најбољи, одговорићу, али највећи јесте – у ствари, уредниче, ово пред нама је Грандиозни Избор?

Шта ти је то? – упитаће он након нових десетак страница. – Колосалан, Монументалан Избор, одговорићу. – Измишљаш, узвикнуће он! – Не измишљам, казаћу, Избор је Превелик – Несавладив?

Ипак се може савладати сваки избор, одговориће уредник, као што је свој избор савладао Родриго Мораис у књизи Манифест Бразил. Ако је савладана тема Бразил, а то је, поред Индије, Кине, САД и Русије данас највећа тема, онда је могуће савладати све остале изборе, казаће уредник носећи посљедњу балу папира: – Ово је све што имаш, засучи рукаве, пиши, јер је сваки избор, био највећи или најмањи, могуће савладати. Не мораш бити Константин Порфирогенит, довољно је да будеш Родриго Мораис или Бен Голосовкер!

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала

[1] Јела преколумбовске кухиње у зеленом, плодном региону аргентинске покрајине Хухуј на граници са Боливијом.

[2] Ферментовани сок од кукуруза и поврћа, преколумбовска епоха Мексика, и данас доступан у Боливији; распрострањено пиће у врелини Чукуисаке (Chuquisaca), једне од девет федералних провинција Боливије, насељене са седам нација које су освојиле Инке у 14. вијеку.

TAGGED:Бен ГолосовкерМанифест БразилпоговорРодриго Мораис
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Век српске културе у Дубровнику: Ирена Арсић објавила капитално шестотомно издање „Дубровачки Срби“
Next Article Краљевина Југославија: држава чији је динар имао златну основу, а привреда снагу која је остала у сјенци историје

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

УЦГ СЦИ студио доноси: Дигитално дјетињство и генерација анксиозности – увиди Џонатана Хајта

Амерички социјални психолог и професор на Универзитету у Њујорку, Џонатан Хајт, упозорава да се налазимо…

By Журнал

Елис Бекташ: Бантустан, нови облик романа

Пише: Елис Бекташ Жестоки историјски и друштвени потреси који су, барем за наивног посматрача, у…

By Журнал

Бошко Јакшић: Одакле долази Гебелсов дух

Пише: Бошко Јакшић Уочи избора 27. октобра, централна тема кампање је питање одговорности премијера Бењамина…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

ГледиштаНасловна 1

Др Душан Крцуновић: Симболика јежа и лисице у збирци прича Јанка Јелића, Браћа на ломачи

By Журнал
Гледишта

Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана

By Журнал
Гледишта

Ранко Рајковић: Црна Гора, дијете Европе

By Журнал
Гледишта

Мрак губи моћ

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?